Raskoš polena

Foto: Denis Vikić

Šta je to što polenov prah čini toliko izuzetnim i posebnim, pa mu je posvećena čitava jedna nauka?

Tekst: Ivan Umeljić

Termin palinologija, nastao 1944. godine, predstavlja kombinaciju grčkih glagola paluno (razbacao ili poprskao), palunein (razbacati ili poprskati), grčke imenice pale (prah), a vrlo je blizu značenja latinske reči pallen (fino brašno, prah) i grčke imenice logos (reč, govor). Palinologija je nauka o polenu ili, još preciznije, o polenovim zrncima.

Šta polenov prah čini toliko izuzetnim pa mu je posvećena čitava jedna nauka? Da li to što polenova zrnca nisu samo prosti delovi biljaka kao što su, recimo, listovi, već predstavljaju svojevrsnu minijaturnu kopiju biljke „onakve kakvu je vidimo u prirodi“? Ili to što predstavljaju muške polne ćelije, analogne spermatozoidima kod životinja, pa ih neki botaničari nazivaju i „skrivenom seksualnošću cvetova“? Da li to što za razliku od spermatozoida, do žiga tučka moraju da „putuju“ kroz spoljašnji svet, odupirući se pritom mnogobrojnim stresnim faktorima iz okruženja? Ili to što im na tom neizvesnom putu, u zavisnosti od dizajna i osobina cvetova, pomažu vetar, ali i brojne životinjske vrste: insekti, ptice, gmizavci, puževi, pa čak i neki sisari?

Razlog za postojanje posebne nauke o polenu jeste i taj što polenova zrnca karakterišu fantastični oblici. Naime, nijedna od više stotina hiljada biljnih vrsta nema polen identičnog izgleda. Pored oblika, palinolozi prilikom opisa polenovih zrnaca u obzir uzimaju još neke osobine polena: veličinu, brojnost, vrste i pozicije otvora, kao i karakterističnu površinu zrnaca sa ekstremno raznovrsnim strukturama. Za sistematiku biljaka ovi parametri su od ništa manje važnosti nego bilo koja druga morfološka osobina biljaka.

Polen kroz istoriju

Smatra se da su još Asirci bili upoznati sa principima oprašivanja, ali nije poznato da li su poznavali prirodu samog polena. Ni Grci ni Rimljani, kao ni srednjovekovni istraživači, sve do 16. veka, nisu uspeli da rasvetle zagonetnu prirodu i strukture polenovih zrna. Nehemija Grev, prvi je naučnik koji je 1662. godine u svojoj knjizi Anatomija biljaka opisao istovetnost oblika polena unutar jedne iste vrste i tako zasnovao morfologiju polena, naučnu oblast koja proučava oblike polenovih zrna. Ovaj botaničar je ujedno i prvi naučnik koji je zapazio „da svaka biljka ima svoj (karakterističan) polen“.

Najveći sistematičar živog sveta Karl fon Line je 1751. godine prvi put upotrebio reč polen. Tokom 18. i 19. veka ostvaren je značajan progres u istraživanju polena i polinacije (oprašivanja). Jozef Konrad Koelrojter je 1766. godine zajedno sa Kristijanom Konradom Sprengelom postavio temelje discipline ekologija cvetova, naglašavajući značaj insekata za oprašivanje cvetova. Tada je prvi put nagovešteno i da polenova zrnca igraju veoma važnu ulogu u određivanju osobina svog „potomstva“. Sprengel je prvi uočio pore i brazde na površini polenovih zrnaca.

Johan Purkinje i Franc Andreas su, između ostalih, pružili veliki doprinos rasvetljavanju zagonetne prirode polena. Bauer je čuven po preciznim i verodostojnim crtežima (iz 1830. godine) polenovih zrnaca, koji se i danas čuvaju u Botaničkoj biblioteci Prirodnjačkog muzeja u Londonu. Dugačka je lista naučnika koji su u ranom periodu razvoja palinologije pružili značajan doprinos ovoj neobičnoj disciplini. U prvim decenijama 20. veka palinologija se razgranala u mnoge primenjene specijalizovane naučne poddiscipline o polenu: aeropalinologiju, paleopalinologiju, forenzičku palinologiju, farmakopalinologiju i, za pčelarstvo najvažniju, melisopalinologiju, odnosno, polensku analizu meda.

Upotreba elektronskog mikroskopa unapredila je istraživanje struktura i oblika površine polenovih zrnaca pa palinolozi sada raspolažu obiljem izuzetnih snimaka polena. Palinologija je danas izrasla u nezamenljivo oruđe mnogih primenjenih nauka, ali je, s druge strane, i jedna od bazičnih naučnih disciplina sa najdinamičnijim razvojem poslednjih godina. Morfologija polenovih zrnaca je istražena samo kod deset odsto vrsta, a taj procenat je još manji kada je reč o istraživanju anatomije polena. Da li kao pomoćno sredstvo primenjenih nauka ili kao bazičnu nauku, palinologiju, smatraju naučnici, svakako očekuje buran razvoj u 21. veku.

http://elementarium.cpn.rs/teme/raskos-polena-2/

 

/by

Jesenje boje

 

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

Piše: Ivan Umeljić

Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju. Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede. Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.
Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Signal za insekte

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

Koja stabla proizvode crvene listove?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija.

http://elementarium.cpn.rs/naucni-krug/jesenje-boje/

/by

Zašto se pomjera sat?

Prague Astronomical Clock

Svakog poslednjeg vikenda u oktobru sa letnjeg ukaznog se vraćamo na prirodno, zimsko računanje vremena.

Tekst: S. Bubnjević

Poslednjeg vikenda u oktobru mesecu pomeramo časovnike unazad, ili to umesto nas urade kompjuterski procesori, te se tako vraćamo na zimsko, prirodno računanje vremena. To je zato što svakog poslednjeg vikenda u martu pomeramo sat u suprotnom smeru i koristimo takozvano letnje ukazno vreme. To je pitanje koje je regulisano zakonom u većini evropskih zemalja.

Međutim, zašto se uopšte koristi ukazno vreme? Ideja o uvođenju ukaznog vremena zasnovana je na astronomskoj okolnosti da u januaru sunce izlazi oko 8 sati, a zalazi oko 16, dok u julu, kad je dan znatno duži, izlazi pre 5, a zalazi posle 21 sat. Budući da ljudi svoje dnevne aktivnosti započinju u isto vreme tokom cele godine, obično oko 7 sati, sredinom leta se tako „gubi“ skoro dva sata dnevnog svetla.

Ideju da se to vreme nadoknadi prostim pomeranjem sata prvi je smislio Džordž Vernon Hadson (1867–1946), entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. u radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata. Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da se istog predloga, nezavisno od Hadsona, deset godina kasnije nije dosetio britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet (1856–1915).

Tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, Vilet je u leto 1905. godine primetio kako je sunce odavno izašlo, a veliki broj ljudi još uvek spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog britanskog letnjeg vremena.

Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke liberalne poslanike u engleskom parlamentu, a za njegovu ideju se zagrejao i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Međutim, nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da ukazno vreme bude ozakonjeno.

No, njegov predlog je prihvatila Nemačka i 1916. prva zakonski uvela letnje računanje vremena, podstaknuta ratnom potrebom za uštedom uglja. Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske nacije i SAD.

EVROPSKO VREME

Ni danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme i države to obično rešavaju lokalno – uglavnom se tokom izabranog vikenda časovnici pomeraju za jedan sat, ali je u nekim zemljama taj pomeraj samo pola sata. U Evropi, bez Islanda i Rusije, postoji takozvano evropsko letnje računanje vremena, koje se ukazno koristi i u Srbiji. Ono podrazumeva da se časovnici pomeraju svake poslednje nedelje u martu i novembru, prvo sa 2 na 3 sata, a potom, s jeseni, obrnuto.

Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi letnje ukazno vreme (daylight saving time). Ono se ne koristi u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost. No, u većem delu razvijenog sveta ovaj dogovor se smatra zgodnim načinom da se u letnjim mesecima, kad sunce prirodno zalazi kasnije, dnevna svetlost duže „zadrži“.

Zbog pomeranja sata popodneva imaju više dnevnog svetla nego prepodneva, ljudi svoje aktivnosti obavljaju po danu pun sat duže, zbog čega su uglavnom i srećniji. No, to nije jedini razlog. Neke analize u SAD pokazuju da se pomeranjem časovnika štedi između 500 miliona i milijardu dolara godišnje.

Uz više dnevnog svetla, trgovački lanci i ugostitelji ostvaruju bolji promet, dok istovremeno raste broj sportskih aktivnosti i turističke organizacije beleže dodatan prihod.

Zanimljivo je i da se broj saobraćajnih nesreća smanjuje za oko jedan odsto. Neka lokalna istraživanja pokazuju da je taj procenat i veći, što se objašnjava dužim periodom bolje vidljivosti.

Uz to, manje energije se troši na osvetljenje i grejanje, čime se tokom dužeg perioda, a prema istraživanju američkog ministarstva energije (DOE), postižu energetske uštede između 0,5 i 1 odsto.

Kako se takav efekat ne bi izgubio zimi, kad sunce ponovo počne ranije da zalazi, svuda je do sada bilo ustaljeno i da se potom, u zimskim mesecima, sve vrati na prirodno, zimsko računanje vremena.

 

http://elementarium.cpn.rs/teme/zasto-se-pomera-sat/

/by

Kako klimatske promene utiču na drveće?

 

Zahvaljujući povećanju spoljašnje temperature, drveće širom sveta dobilo je dodatno vreme za rast – u nekim delovima planete, i do tri nedelje više nego ranije.

Piše: Ivana Nikolić

 

 

Ipak, suprotno očekivanjima da će takvo drveće biti i veće i jače, proučavanje šuma centralne Evrope pokazalo je da veće temperature, kombinovane sa zagađenjem vazduha i tla, čine da drvo postaje slabije: stabla se lakše seku, a drvo za ogrev ima manju ogrevnu moć.

Dodatno vreme za rast, ipak, nije sasvim nov fenomen – on traje već oko 100 godina. Čini se da je najviše zastupljen u šumama Centralne Evrope, gde se stopa rasta bukve i smrče povećala za oko 77 procenata od 1870. godine. Mnogi naučnici su zbog toga smatrali da je gustina drveta ostala netaknuta, a da dodatno vreme za rast znači da je drvo sada kvalitetnije – i za građevinu i za ogrev.

Ali Hans Preč, istraživač sa Tehničkog univerziteta u Minhenu i njegove kolege nisu bile sigurni da li dodatno vreme za rast zaista prija drveću. Zato su rešili da ispitaju da li se i kako promenio kvalitet drveća i u tu svrhu nadgledali su 41 oglednu parcelu na jugu Nemačke (važno je istaći da se neke od njih kontinuirano nadgledaju još od 1870.). Preč i njegov tim koristili su uzorke četiri vrste – norveške smrče, hrasta-kitnjaka, evropske bukve i belog bora, i analizirali prstenove stabala uz pomoć sonde visoke frekvencije.

Ustanovili su da se u sve četiri vrste gustina drveta smanjila za 8 do 12 procenata, tim je objavio u časopisu Forest Ecology and Management.

„Očekivali smo takav trend smanjenja gustine drveta, ali ne u ovolikoj meri“, kaže Preč.

On objašnjava da je ovakav trend posledica nekoliko faktora: povećanja temperatura koje podstiče brži rast, ali i azota koji potiče od poljoprivrednog đubriva nataloženog u zemljištu, i izduvnih gasova od vozila. Prethodne studije su već povezale povećano korišćenje đubriva sa smanjenom gustinom drveta.

Osim što je došlo do smanjenja gustine drveta, smanjio se i sadržaj ugljenika i to za oko 50 odsto, što znači da drveće ,,usisava“ manje ugljen-dioksida iz atmosfere nego pre, kaže Ričard Hafton, ekolog sa Istraživačkog centra Vuds Hol u američkoj saveznoj državi Masačusets, koji nije učestvovao na spomenutoj studiji.

„Plašim se da drvo možda više nije tako jako kako je bilo nekad,“ kaže Hafton.

Rezultati pokazuju i da šume, ovako oslabljene, sada mogu da pretrpe veća oštećenja prilikom oluja, kao i to da mogu da budu manje efikasne u eliminisanju gasova sa efektom staklene bašte, kao što je ugljen-dioksid, dodaje Hafton.

 

http://elementarium.cpn.rs/teme/kako-klimatske-promene-uticu-na-drvece/

/by

Kako kiša i more ispunjavaju vazduh mirisom ako sama voda nema miris?

Tekst: Jovana Nikolić

Miris mora bi mnogi verovatno povezali sa slanom vodom, ali zapravo su odgovorni njegovi stanovnici. Mada ovaj miris odavno spada među omiljene, pa čak postoji znatan broj parfema koji svojim opisima treba da privuku ljubitelje mora, tek 2007. godine je sprovedeno istraživanje u kome je detaljnije ispitano odakle ovaj specifični miris potiče. Istraživači sa Univerziteta Istočne Anglije su uzimali uzorke blata duž britanske obale i izolovali su bakterije čije su gene poredili sa genima drugih bakterija.

Odranije je bilo poznato da se na mestima gde plankton, morske trave i alge umiru oslobađa gas dimetil sulfid, a upravo on se nalazi među jedinjenjima zaslužnim za miris mora. Određene bakterije se hrane biljkama koje umiru i tako produkte njihovog raspadnja pretvaraju u dimetil sulfid. Tim sa ovog univerziteta je identifikovao gene bakterija koji su uključeni u ovaj proces, a nakon toga su ih preneli bakterijama koje u njemu ne učestvuju, poput ešerihije koli, što je i njima omogućilo da proizvedu isti gas.

Gen za „proizvodnju“ dimetil sulfida bakterije su prenele i na jedan tip gljiva koji se koristi za pravljenje soja sosa, japanskog pića sake i tofu sira. Po mirisu dimetil sulfida ptice pronalaze hranu. Naime, on nastaje kada se bakterije hrane fitoplanktonima pa je ovaj miris siguran znak da je određeno područje bogato planktonom, pa da na njemu ima i dosta ribe. Pored ovog gasa, šezdesetih i sedamdesetih godina izolovana su još neka jedinjenja odgovorna za ono što nazivamo mirisom plaže. Mnoga od njih se nalaze u jajnim ćelijama morskih algi i imaju ulogu feromona.

Još jedan miris koji povezujemo sa vodom, a ne potiče od nje jeste i miris kiše koji su prvi put analizirali australijski istraživači Džoj Bear i Ričard Tomas 1964. godine. Oni su u svom radu objavljenom u časopisu Nature ovom mirisu čak dali i zvaničan naziv – petrihor od grčkih reči koje označavaju kamen i tečnost koja protiče kroz vene bogova.

Međutim, i pre ovog rada mala fabrika parfema iz Indije uspešno je izolovala ovaj miris iz ulja sandalovog drveta i nazvala ga matti ka attar, ili zemljani parfem. Sa druge strane, istraživači iz Australije su utvrdili da se u stenama i zemljištu tokom suvih i toplih dana sakuplja žućkasto ulje koje potiče od biljaka i koje se zahvaljujući vlazi ispušta u vazduh.

Pored ovih biljnih ulja, za miris kiše zaslužno je i organsko jedinjenje geozimin koje proozvode bakterije Streptomyces od kojih se prave antibiotici pa otuda potiče i naziv jednog leka – streptomicin. Ove bakterije na vlazi stvaraju spore, a u ovom procesu luče geozimin, a kapi kiše pomažu da spore dospeju do vazduha.

Istaživači sa Masačusetskog tehnološkog instituta su 2015. godini, koristeći veoma brze kamere, posmatrali kako se miris kreće kroz vazduh. Oni su snimali kako kišne kapi dodiruju 28 različitih površina, među kojima je bilo i više od deset vrsta zemljišta. Primetili su da se unutar kapi nakon udara u površinu formiraju mehurići koji se podižu do površine, a zatim se raspršuju i oslobađaju aerosoli koje zajedno sa mikroorganizmima iz zemljišta donose miris kiše. Takođe su utvrdili da slabe i umerene kiše proizvode više aerosoli nego pljuskovi.

Za vreme pljuskova, a naročito onih sa grmljavinom, na miris vazduha utiče i ozon. Električno pražnjenje može da razdvoji molekule kiseonika i azota u atmosferi koji se zatim kombinuju stvarajući azot-monoksid. Ovo jedinjenje reagujući sa drugim hemikalijama stvara ozon, gas oštrog mirisa koji podseća na hlor.

 

http://elementarium.cpn.rs/teme/mirisi-mora-i-kise/

/by

Žuta lincura (Gentiana lutea)

 

Žuta lincura (Gentiana lutea) spada u familiju lincura (Gentianaceae) u koju, pored ove vrste, spadaju i još neke vrste kao na  primer Centaurium erythrea,  Gentiana asclepiada, koja se javlja u šumama bukve i jele, kao i  Gentiana verna  koje su pod zaštitom. Svoj latinski naziv lincura duguje iliriskom kralju Genciju, za koju je ovaj kralj verovao da je lek protiv kuge.

Davne 1946. godine ova biljka postaje veoma popularna u narodu i ljudi otkrivaju sve njene prednosti, zbog čega počinju da je beru u izobilju.  Žuta lincura je poreklom iz alpskih i podalpskih predela centralne i južne Evrope, gde doseže nadmorske visine i do 4 500 metara. Sreće se u planinama Španije i Portugalije, kao i Pirineja, Sardinije, Švajcarske, pa sve do Balkanskog poluostrva i Karpata. Na Britanskim ostrvima ne raste. Na Balkanu je najviše zastupljena u Bosni, Lici i jugozapadnoj Srbiji.  Raste na nadmorskim visinama od 300 do 2500 metara, pa se na planini Stolovi u Ibarskoj klisuri može naći na 300-400 metara. Kod nac je takođe rasprostranjena na obroncima planina Zlatibor, Tara, Zlatar i Golija.

Uvek raste na nepristupačnim planinskim livadama i kamenitim terenima, odnosno ne bira zemljište, uspeva na peskovitim terenima kao i ilovastim i glinovitim koje krasi svojim upadljivim žutim cvetom. Cvetovi su poređani u prividne štitove, po 3-10 u pazuhu gornjih listova sa žutim kruničnim listićima koji najviše privlače insekte oprašivače.

Zašto je ova biljka ljudima toliko značajna?

Prvi put je njen hemijski sastav otkriven tek početkom 20. veka, iako se koristila mnogo pre toga. Obzirom na nekontrolisano branje, ova biljka postaje zakonom zaštićena i svako njeno branje u prirodi je kažnjivo. Upravo koren ove biljke, odnosno rizom, je najlekovitiji deo i zbog toga ova biljka uživa veliko poštovanje u narodu. Koren se vadi u jesen i ubacuje u rakiju koja se daje bolesnicima koji se oporavljaju od preležane bolesti.

Ono što treba da znamo o žutoj lincuri

Prilikom prikupljanja korena potrebno je glavu korena sa pupoljcima vratiti u zemlju kako bi se omogućilo dalje razmnožavanje ove biljke. Žuta lincura se koristila u svrhe jačanja imuniteta, protiv groznice, kao i za poboljšanje apetita. Kod upotrebe žute lincure postoje i izvesne kontraindikacije, pa zbog toga ne bi trebalo da  je koriste osobe sa povišenim krvnim pritiskom, a priča se i da utiče na menstrualni ciklus, iako nije poznato kako.

Danas se lincura koristi i u farmaciji, sam ekstrakt ove biljke poseduje heterozide (kompleks šećera i to najčešće molekula glukoze) koji su gorki, pa je tako lincura najgorča lekovita biljka kod nas. Gorko jedinjenje koje ova biljka sadrži smatra se najgorčim, do sada poznatim, prirodnim jedinjenjem. Upravo tom gorčinom lincura stimuliše pokretljivost želuca i jače lučenje želudačnog soka, pojačava pražnjenje žučne kese i lučenje žuči.

Zanimljivost

U narodu se za  za žutu lincuru verovalo da tera „magije” – kako je zabeleženo početkom 20. veka. Takođe, lincura je u narodu poznata pod imenom srčanik jer može da doživi i pedesetogodišnju starost, a njen osušen koren je aromatičan, za razliku od svežeg. Lincura ima dosta sličnosti sa otrovnom vrstom iz roda čemerika (Veratrum), čak i rastu na istom staništu, pa dolazi do grešaka za nepoznavaoce ovih vrsta.

Neke od glavnih razlika su:

Listovi –  kod lincure su naspramno postavljeni,  dok su kod čemerike naizmenični.
Cvetovi  –  kod lincure su žuti, a kod čemerike beli i skupljeni u metličaste cvasti.

Zašto lincura nestaje?

Svaka biljka koja se vadi sa korenom posle nekog vremena nestaje sa svog staništa. Kako bi sačuvali ono što imamo, potrebno je da sve resurse koristimo pametno. Zbog toga je ova biljka uvrštena u „Crvenu listu flore Srbije”, kao i u međunarodnu direktivu „Habitat direktivu”. Danas se do lincure u prirodi ne može doći i zato se ona uzgaja, najviše u alpskim područijima zapadne Evrope. Kod nas se dobijala iz prirodnih resursa sve dok nije postala zaštićena vrsta. Zbog toga Institut „Josif Pančić” radi na istraživanju mogućnosti kultivacije ove biljke kod nas. Kao što je već rečeno, ona nalazi primenu u farmaceutskim proizvodima, ali ono što je manje poznato jeste da se većim delom koristi u prehrambene svrhe kao aromatizer u proizvodnji alkoholnih i bezalkoholnih  pića. S toga je njena kultivacija ekonomski opravdana.

„Čuvajmo Zemlju i prirodu na njoj, jer ih nismo nasledili od svojih dedova i očeva, nego smo ih pozajmili od svojih potomaka.“

Poglavica Bik koji sedi

Mirjana Lučić

Жута линцура (Gentiana lutea)

/by

6. septembar – Dan čitanja knjiga

Dan čitanja knjiga se slavi već desetak godina širom svijeta. Ideja je potekla od bibliotekara koji su željeli da ljudi posvete jedan dan čitanju knjige, ili dijela knjige koju posebno vole.

 

7 naučno dokazanih prednosti čitanja štampanih knjiga

U poslednjih nekoliko godina došlo je do svojevrsnog preporoda štampanih knjiga, i to sa razlogom – nauka je dokazala da su bolje za naš mozak i zdravlje. Navodimo vam neke od razloga u prilog ove tvrdnje:

1. Upijate više informacija

Jedno istraživanje sprovedeno u Italiji 2014, dokazalo je da čitaoci štampanih izdanja pamte više detalja zapleta od čitalaca elektronskih knjiga. U jednom ranijem istraživanju, čitaoci štampanih knjiga postigli su bolje rezultate i u ispoljavanju empatije, udubljivanju u knjige i razumevanju priče. Naučnici veruju da ti rezultati imaju veze sa čulom dodira i osećajem koji u nama izaziva držanje knjige u rukama.

Drugim rečima, to što možete da vidite i osetite koliko ste pročitali, tako što ćete prelistavati stranice knjige stvara utisak kao da razmotavate priču, i bukvalno i figurativno. Osim toga, sa štampanom knjigom lakše je vratiti se i proveriti neki podatak u koji niste sigurni, a da ne izgubite uvid u to dokle ste stigli a da ne morate skrolujete i klikćete po svom mobilnom uređaju ili tabletu.

2. Knjige pomažu deci da postanu bolji čitaoci

Drugo istraživanje rađeno sa malom decom, uzrasta od 3 do 5 godina, pokazalo je da deca imaju manji stepen razumevanja priče kada im roditelji čitaju elektronsku knjigu u odnosu na štampanu. Istraživači pretpostavljaju da se to dešava jer elektronski uređaji odvlače pažnju dece i ona se teže usredsređuju na samu priču. Još jedno istraživanje je pokazalo da su oni učenici koji su čitali kratku priču na elektronskom uređaju bili manje zainteresovani i bilo im je teže da se prisete tačnog sleda događaja.

3. Prijatnije su za oči

Ako se uzme u obzir da mnogi poslovi podrazumevaju da po čitav dan zurite u monitor računara, mudro bi vam bilo da odmorite svoje oči kad god je to moguće. Jedno ispitivanje vršeno na 429 studenata univerziteta otkriva da se više od polovine ispitanika žalilo na umor u očima nakon čitanja preko digitalnih uređaja. Elektronske knjige mogu da izazovu iscrpljenost očiju zbog prekomernog gledanja u ekran, što može da dovede do zamagljenog vida, crvenila, suvih očiju i iritacije. Sa štampanim knjigama ne morate da brinete o tim stvarima.

4. Manje su šanse da će vam nešto odvući pažnju

Možda i nije neko iznenađenje, ali ljudi koji čitaju elektronske knjige češće obrate pažnju na nešto drugo, i to ne samo zato što im je internet, bukvalno, pod prstom. Ovi čitaoci provode mnogo više vremena tragajući za ključnim rečima nego što su zaista usredsređeni na ono što čitaju. Dok sa štampanim knjigama nema šanse da vam pažnju odvuku neki linkovi ili da vas usisa zečja rupa zvana internet dok tragate za zajedničkim nazivom za grupu lasica (a naziv je „kolonija“, ako niste znali).

Prema jednom istraživanju, 67 odsto studenata bilo je u stanju da obavlja više radnji istovremeno dok čita elektronsku knjigu, dok je rezultat kod čitalaca štampanih izdanja iznoso 41 odsto. Ali, ukoliko je vaš cilj da u potpunosti savladate tekst koji je pred vama, ovaj rezultat i nije toliko pozitivan.

5. Pomažu da bolje spavate

Kada se opuštate pred spavanje, čitanje sa ekrana ili skrolovanje po društvenim mrežama na telefonu nije dobra ideja. Mnoga istraživanja su pokazala da se plava svetlost sa vaših ekrana poigrava sa nivoom melatonina u vašem organizmu i cirkadijalnim ciklusima zbog čega vam je još teže da zaspite i zbog čega se osećate kao omamljeni kad se probudite. Uopšte gledano, međutim, moždana aktivnost koja prati proces čitanja može da vam pomogne da utonete u san, ako sa tim imate problema. Dakle, ukoliko želite da se lepo naspavate držite se štampanog štiva.

6. Posedovanje kućne biblioteke povezuje se sa visokim akademskim postignućima

Učenici koji kod kuće poseduju knjige imaju više šanse da na testovima postignu bolje rezultate, zaključeno je na osnovu jednog opsežnog američkog proučavanja navika čitalaca. Nije važno koliko knjiga imate, ali svaka dodatna knjiga pomaže poboljšanju uspeha deteta u školi. Ovo se pokazalo kao istinito, naročito kod dece iz siromašnih porodica. Istraživači veruju da je to zato što posedovanje knjiga u kući ohrabruje decu da čitaju iz zabave i zatim razgovaraju sa roditeljima o tome šta su naučili, što im samo može biti od koristi u učionici.

7. Pojačavaju lepotu čitanja

Jedno novije istraživanje rađeno sa studentima iz Sjedinjenih Država, Slovačke, Japana i Nemačke pokazalo je da 92 odsto učesnika više voli prave, štampane knjige koje mogu da drže u rukama, dodiruju i prelistavaju kad god im padne na pamet. Studenti su naveli da im manje stvari odvlači pažnju i da im se oči manje naprežu, kao neke od razloga zbog čega radije biraju štampano štivo, a bilo je i objašnjenja koja se odnose na to kako se osećaju kada čitaju knjige.

Studenti iz Slovačke su posebno isticali koliko uživaju u mirisu knjiga. I zaista, naučnici koji su analizirali hemijski sastav starih knjiga, otkrili su da se na stranicama oseća nagoveštaj mirisa vanile (zbog lignina, komponente papira sličnog mirisa), kao i miris trave u tragovima. U tom smislu, njuškanje stare knjige ne razlikuje se mnogo od uživanja koje osećamo kada pomirišemo neki parfem ili cveće. Istraživanja su, takođe, pokazala da knjige imaju moć da nas usreće, da nas inspirišu na putovanja, i ohrabre da donesemo odluke od životnog značaja. Prema tome, nemojte osećati krivicu sledeći put kada u knjižari provedete malo više vremena nego što ste planirali: nauka je dokazala da je to dobro za vas.

Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Maja Horvat

https://laguna.rs/laguna-bukmarker-7-naucno-dokazanih-prednosti-citanja-stampanih-knjiga-unos-10058.html

/by

29. avgust – Dan za više bilja a manje soli

 

„Dan više bilja, manje soli“ obilježava se 29. avgusta s ciljem skretanja pažnje na rastući problem prevelike količine natrijuma u prehrani te uključivanja u inicijativu za smanjenje udjela soli u hrani – „Manje soli – više zdravlja“. Prekomjerna upotreba soli uzrokuje povišenje krvnog tlaka kojeg povezujemo s pojavom bolesti srca i moždanim udarom, odnosno bolestima koje su danas vodeći uzroci smrti u svijetu. Pretjerani unos soli povezan je i s rakom želuca, bolestima bubrega i pojavom bubrežnih kamenaca, osteoporozom, pojavom edema.

Od svih javnozdravstvenih strategija, smanjenje unosa soli u prehrani je jedna od najlakše provedivih javnozdravstvenih mjera. Za njezinu primjenu najvažnija je međusektorska suradnja, posebno s prehrambenom industrijom, s ciljem smanjenja sadržaja soli, odnosno soli u proizvodnom procesu, uvođenju zakonske regulative uz obavezno označavanje sadržaja natrija na deklaraciji proizvoda te zdravstveno odgojnim mjerama na području promicanja pravilne prehrane.

Gotovo 80% soli koju dnevno konzumiramo odnosi se na „skrivenu” sol!

Veći dio soli koji unosimo u organizam skriven je u gotovoj ili polugotovoj hrani. Prije kupnje svakako pažljivo pročitajte na deklaraciji proizvoda koliki je sadržaj natrija.

Izbjegavajte hranu s razmjerno visokim sadržajem soli:

pečene proizvode kao što su kruh, peciva te zobene ili kukuruzne pahuljice,

suhomesnate proizvode: salame, kobasice, hrenovke, paštete i druge slične proizvode,

konzervirano voće i povrće,

“brzu” hrana kao što su pizza, hamburgeri ili prženi krumpirići,

procesuiranu smrznutu hranu,

gotove umake, senfove, mojonezu, juhe iz vrećice,

grickalice kao što su čips, štapići, kikiriki, pistaciji, kokice,

tvrde sireve, sirne namaze, lisnato tijesto,

pazite na konzumaciju mineralne vode koja sadrži natrij.

Kako bi se snizila razina soli pomaže i hrana s razmjerno dosta kalija, kao što su: rajčice, grah, grašak, peršin, kupus, špinat, orasi, banane, datulje, papaja ili sok od naranče.

Preporuka Svjetske zdravstvene organizacije (WHO):

Dnevni unos soli za zdravu odraslu osobu iznosi manje od 5 grama soli ili manje od 2 grama natrija i najmanje 3,51 gram kalija kako bi se smanjio rizik oboljevanja od srčanih bolesti i moždanih udara.

 

Dob Maksimalni dnevni unos soli
0-6 mjeseci <1 g
6-12 mjeseci 1 g
1-3 godina 2 g
4-6 godina 3 g
7-10 godina 5 g
11 i više godina 6 g

 

Jedna čajna žličica soli = oko 6 grama soli = maksimalni dopušteni dnevni unos!

U Hrvatskoj je procijenjeni dnevni unos soli 12-18 grama. Žene prosječno dnevno konzumiraju oko 11 grama soli, a muškarci nešto više od 13 grama! Ostvarenje cilja smanjenja unosa kuhinjske soli, kao jedna od ključnih mjera suzbijanja kroničnih nezaraznih bolesti, postići će se postupno godišnjim smanjenjem od 4%. Na taj bi se način postupno mijenjale prehrambene navike i gotovo bi se neprimjetno prihvatile namirnice s manjom količinom kuhinjske soli.

Dodajte malo više okusa vašoj hrani!

Začinsko bilje poput bosiljka, origana, vlasca, mažurana, majčine dušice, metvice, lovora te čitavog niza egzotičnih začina poboljšavaju i obogaćuju okus hrane. U vlastitom domu, uz malo truda, možete uzgojiti začinsko bilje te koristiti svježe u svakodnevnom spremanju obroka za obitelj. Ukusnija su jela u koja su dodani svježi začini, a za uzgoj začinskih biljaka nije potrebno imati puno prostora u vrtu, niti odvojiti puno vremena.

Napravite svoju vlastitu biljnu mješavinu kombiniranjem određenog bilja i koristite kao zamjenu za sol (crvena paprika, češnjak u prahu, crni papar, kadulja…), dobro ih osušite i sameljite u mlincu za kavu ili blenderu kako biste dobili prah, Dovoljno je uzeti malo začinske soli i posuti je preko pečenoga krumpira ili povrća.
Za začinske soli možete upotrijebiti sušeno bilje (ružmarin, kadulju, origano, bosiljak, vlasac), začine (kim, korijandar, curry, crvenu papriku, češnjak u prahu, sjemenke gorušice), suhe gljive (vrganje, shiitake), pržene orašaste plodove (orahe, lješnjake, bademe) i sjemenke (lanene, suncokretove, bučine, sezam). Najbolji izbor je višestruko kvalitetnija morska sol jer sadrži kalij, magnezij, kalcij, jod kao i druge prirodne i vrijedne mirkonutrijente.

Ekperimentirajte s različitim kombinacijama dok ne pronađete najbolju mješavinu koja vama odgovara. Začinsko bilje je najbolja zamjena za sol!

Marija Škes, mag.educ.reh., voditeljica Odsjeka za zdrave stilove života

 

http://www.stampar.hr/hr/dan-vise-bilja-manje-soli-29-kolovoza

/by

Svjetski dan borbe protiv stvaranja pustinja i suše – 17. jun

Danas je 17. jun, Svjetski dan borbe protiv stvaranja pustinja i suše.

Opustinjavanje, u literaturi često dezertifikacija ili desertifikacija u značenju napredovanja, širenja pustinja, proces je pogoršanja kvaliteta zemljišta u relativno sušnim područjima aridne i poluaridne klime.
Ovo pogoršanje kvaliteta zemljišta uzrokuje širenje odnosno nastajanje pustinja ili uslova sličnih pustinjskim. Prije napredovanja pustinje najčešće se u području uz pustinju odvija proces širenja stepe. Ranija raznolikost biljnog pokrivača se gubi, rastu još samo vrste trave s vrlo skromnim zahtjevima.

Opustinjavanje može pospješiti vjetar, ispiranje vodom i zasoljavanje. Većina uzroka dezertifikacije je antopogeno, zasniva se na ljudskom djelovanju.

Budući da je danas Svjetski dan borbe protiv stvaranja pustinja i suše, valja podsjetiti da pustinje čine približno jednu trećinu Zemljinog kopna, dok polovina stanovništva živi u zemljama u kojima postoje ozbiljni problemi sa snadbijevanjem vodom.

Pustinje su najnegostoljubiviji krajolik na Zemlji, bilo da je riječ o pješčanim, kamenim ili hladnim pustinjama. Zbog ekstremnih promjena temperature tokom dana i noći čini se kako u njima ništa ne može preživjeti ili se trajno nastaniti. Ipak, i u tom surovom krajoliku postoji život.

Organizacija za ekonomsku suradnju i razvoj (OECD) predviđa da će do 2030. godine gotovo polovina svjetskog stanovništva živjeti pod stresom zbog vode – jedni zbog žeđi, drugi zbog poplava.

Pojava suše postaje sve češća u cijelom svijetu i pogađa razvijene kao i nerazvijene zemlje. Do sada naučnici nijesu našli pouzdaniju metodu za sigurno predviđanje suše, ali prateći i analizirajući brojne meteorološke, hidrološke i hidrogeološke parametre sušu je ipak moguće naslutiti, a time na neki način i predvidjeti.

Nasuprot drugih prirodnih nesreća, suša se pojavljuje polagano, traje dugo, i zahvata velika područja. Rijetko izaziva brze i dramatične gubitke u ljudskim životima, ali zbog gladi uzrokovane sušom, kao izravne posljedice, gubici u ljudskoj i životinjskoj populaciji ponekad su drastičniji od bilo koje druge prirodne katastrofe.

 

 

/by

Svjetski dan okeana – 8. jun

Svjetski dan okeana se nezvanično obilježava od 1992. godine, kada je to predloženo na samitu “Planete Zemlje” održanom u  Rio de Žaneiru. Međutim Ujedinjene nacije su praznik zvanično priznale tek 2008. godine.

Obilježavanje WOD (World Oceans Day) ima za cilj isticanje važnosti okeana za život na Zemlji te upozoravanje na posljedice koje bi mogla stvoriti nebriga i pretjerano iskorištavanje morskih prostranstava od strane čovjeka. Okeani kao bitan faktor prirodne ravnoteže sve su ugroženiji globalnim zagrijavanjem, pretjeranim izlovom riba, istrijebljenjem kitova i delfina te zagađenjima s kopna i plovila.

Okeani zauzimaju 71% Zemljine površine i ima ih pet: Artički, Atlantski, Indijski, Tihi i Južni. Duži niz godina službeno su postojala četiri okeana sve dok u proljeće 2000. Međunarodna hidrografska organizacija nije proglasila i Južni okean. Ta velika međusobno povezana vodena masa okeana (i mora) na Zemlji naziva se Svjetskim okeanom.

Osam tona plastike svake godine dospije u okeane, a zbog plastičnog otpada godišnje nastrada milion morskih ptica i 100.000 morskih sisara, saopštile su Ujedinjene nacije.

U saopštenju povodom Svjetskog dana okeana, 8. juna, UN su ukazale na globalno zagađenje okeana plastikom i istakle da su “okeani pluća” Zemlje i da obezbjeđuju najveći dio kiseonika.

UN su podsjetile da su okeani značajan izvor hrane i ljekova, ali i da predstavljaju “kritičan deo biosfere”.

“Ribe jedu plastiku, a mi jedemo ribe”, ističu UN.

Navodi se i da pojedinci mogu “mnogo toga da učine”, a pored ostalog, da smanje upotrebu plastike.

/by