Šta znate o ekosistemima?
Piše: Ana Branković
Jedna od ključnih reči u rečniku ekologije svakako jeste ekosistem. Ekosistem predstavlja zajednicu životinja, biljaka, mikroorganizama, neživih objekata i njihovog zajedničkog okruženja. Ekosistemi se sastoje od staništa (mesta gde organizmi žive) i od zajednica (svih živih organizama unutar staništa).
Jedna zajednica može da sadrži znatan broj različitih vrsta organizama. Ono što definiše jednu vrstu jesu organizmi koji imaju sposobnost parenja i stvaranja plodnih potomaka. Uzmimo, na primer, konja i magarca. Ove dve vrste mogu se pariti i stvoriti potomke. Međutim, njihov potomak (mazga) nema sposobnost reprodukcije i neplodan je, što direktno ukazuje na to da konji i magarci ne pripadaju istoj vrsti životinja.
Ono što krasi i definiše svaki ekosistem jeste njegov biodiverzitet (raznolikost). Stepen biodiverziteta u jednom ekosistemu zavisi od mnogih faktora, kao što je, na primer, konkurencija među organizmima za nadmoć i bolji pristup izvorima hrane i pića, kao i broj grabljivica u lancu ishrane, a takođe i bolesti kojima mogu da podlegnu razne vrste. Jedno je neosporno – sva živa bića u sklopu ekosistema zavise jedno od drugog. Promena broja jedinki jedne vrste utiče na broj jedinki druge.
Ekosistemi mogu biti raznih veličina – veoma mali, kao na primer, prirodni baseni morskih struja u blizini kamenitih okeanskih stena, a i veoma veliki, kao što je Amazonska prašuma u Južnoj Americi. Ekosistemi se dele na morske, slatkovodne i kopnene. Kopnenih ekosistema ima u velikom broju i nazivaju se biomi. Takođe, zanimljivo je napomenuti i da su ekosistemi sa većim biodiverzitetom znatno stabilniji kao celina i imaju veću moć otpora i izdržljivosti u trenucima prirodnih katastrofa ili agresivnog ljudskog nemara.
Ipak, postoje i pojedinci, kulture i državne vlasti koje se bore za očuvanje prirodnih ekosistema. Uzmimo za primer vladu države Ekvador, koja u svom ustavu ima zakon o pravima ekosistema. U takozvanom Zakonu o prirodi kaže se da priroda, tamo gde se stvara i odvija život, ima puno pravo da postoji, da opstane i da obnovi svoje vitalne cikluse, strukture, funkcije, kao i procese evolucije. Svaki čovek, svaka zajednica ili svaka nacija, ima obavezu da o prirodi brine pred očima zakona, kao i da trpi sankcije ukoliko na bilo koji način nesavesno deluje protiv načela ovog zakona. Država Ekvador ne obiluje samo prašumskim ekosistemima, tu su i brojni rečni ekosistemi, kao i prelepi ekosistemi na ostrvima Galapagos.
Okeanski ekosistemi su najrasprostranjeniji na planeti, imajući u vidu da pokrivaju oko čak 75% Zemljine površine. Slatkovodni ekosistemi su, pak, najređe zastupljeni i pokrivaju svega 1,8% površine. Ostatak čine kopneni ekosistemi, koji apsolutno zavise od klimatskih uslova. Neki od najupečatljivijih su tropske prašume, savane, pustinje, četinarske šume, listopadne šume i tundre.
Naša zemlja može da se pohvali velikim spektrom ekosistema. Vodeni ekosistemi koji su kod nas najčešći jesu potoci i reke. Prirodnih jezera ima, ali znatno manje nego veštačkih. Bare i močvare su nekada bile brojne, ali su s vremenom, zbog izgradnje naselja i nužnim širenjem poljoprivrednog zemljišta, isušene. Najveću površinu kopna Srbije zauzimaju šumski ekosistemi – pre svega, listopadne šume. Na višim nadmorskim visinama zastupljene su i četinarske šume.
Čudesna pojava za ekosisteme jeste konstantno kruženje materije. Isti atomi i njihove hranljive supstance koriste se iznova i iznova, sastavljeni u različita hemijska jedinjenja kao deo strukture raznih organizama. Na primer, hajde da razmotrimo kako se hemijske hranljive supstance kreću kroz kopneni ekosistem. Biljka uzima ugljen-dioksid iz atmosfere i druge hranljive elemente, kao što su azot i fosfor, iz tla kako bi sagradila molekule neophodne za formiranje ćelija. Kada životinja pojede biljku, koristi biljne molekule za energiju i za gradivni materijal sopstvenih ćelija, formirajući često drugačije molekularne strukture.
Usled ćelijskog disanja, molekuli se razgrađuju u goriva i ugljen-dioksid se opet ispušta u atmosferu. Sličan proces dešava se i kada biljke ili životinje uginu – njihove hemijske komponente služe stvaranju energije i gradivnog materijala bakterijama i gljivama. Zahvaljujući kruženju materije, atomi koji sačinjavaju naša tela ovde i sada imaju dugovečnu i jedinstvenu istoriju. Upravo ti isti atomi mogli su biti delovi biljaka, životinja, drugih ljudi, pa čak i dinosaurusa!
S druge strane, protok energije kroz ekosistem je jednosmeran. Energija, nasuprot materiji, ne može da kruži. Umesto toga, protok energije ima putanju od svetlosti do toplote. Valja se podsetiti da energiju najčešće dobijamo od sunčeve svetlosti koja se zadržava usled procesa fotosinteze biljaka i algi. Energija se zatim prenosi kroz ekosistem menjajući svoj vid, u zavisnosti od metabolizma raznih organizama, usled ishrane, kao i usled izumiranja i truljenja.
Svaki put kada energija promeni svoj vid, jedan deo nje pretvara se u toplotu. Toplota se takođe smatra energijom – pa zato kažemo da se energija nije izgubila – ali ne može se više koristiti kao izvor energije živim organizmima. Na kraju ovog procesa, energija koja je ušla u ekosistem kao sunčeva svetlost, rasula se kao toplota i emitovala se nazad u atmosferu. Ovakav jednosmerni protok energije kroz ekosisteme zapravo znači da je svakom ekosistemu pojedinačno potreban stalni izvor energije, a to je najčešće sunčeva svetlost, kako bi funkcionisao.
Sada kada nas na planeti ima oko sedam milijardi, naš uticaj je ogroman. Krčimo šume, isušujemo jezera i močvare, menjamo tokove reka, a travne ekosisteme pretvaramo u poljoprivredno zemljište. Tako polako od prirodnih ekosistema nastaju androgeni ekosistemi – oni koje je stvorio i organizovao čovek isključivo zarad sopstvenih interesa. Ovi postupci imaju ogroman uticaj na divlje vrste, jer one imaju alarmantno manje prirodnih staništa. Tako ih polako potiskujemo u neke nove, manje pristupačne predele. Neke vrste se prilagode, ali mnoge nažalost iščeznu zauvek.
Ekološka svest ljudi poslednjih godina znatno je probuđena, mada ima i dalje mnogih koji ne žele da uvide da će divlji svet nestati ukoliko ne promenimo svoje navike i svoje potrebe ne uskladimo sa svim biljnim i životinjskim stanovnicima naše planete.