Posts

Antarktik – Enciklopedija životne sredine

Peti najveći kontinent na planeti, asimetrično smješten oko Južnog pola. Devedeset osam posto ove kopnene mase, koje pokriva oko 13,8 miliona km2, pokriveno je sniježnim i ledenim pločama do prosječne dubine od 2 km. Ovaj kontinent prima vrlo malo padavina, manje od 12 cm godišnje, a najniža temperatura na svijetu zabilježena je na Antarktiku -89 ° C.

Izložene obale i unutrašnjosti planinskih vrhova podupiru život samo u obliku zvijezda, dvije vrste biljaka cvjetanja i nekoliko vrsta kukaca. U oštrom kontrastu, okean koji okružuje antarktički kontinent jedno je od najbogatijih svjetskih morskih staništa. Hladna voda bogata kiseonikom i hranjivim materijama podržava populaciju fitoplanktona i rajčice Antarctica krill, izvor hrane za legendarni broj kitova, pečata, pingvina i ribe regije.

Tokom devetnaestog i početkom dvadesetog vijeka, kitolovci su teško osiromašili antarktičke populacije morskih sisara. U posljednjim desetljećima populacije kitova i pečata počele su se oporavljati, ali interes je narastao u novim sredstvima, posebno nafte, minerala, ribe i turizma.

Funkcionalna granica Antarktika je buka turbulentnih okeanskih struja i visokih vjetrova koji kruže kontinentom na oko 60 stepeni južne širine. Taj je prsten poznat kao zona konvergencije Antarktike. Turbulencija oceana u ovoj zoni stvara prepreku obilježenu oštrim razlikama u slanosti i temperaturi vode. Antarktička morska staništa, uključujući granicu populacija krila, ograničeni su konvergencijom.

Od 1961. godine Antarktički ugovor je stvorio okvir za međunarodnu saradnju i kompromis u korištenju Antarktika i njegovih resursa. Ugovor zadržava Antarktik kontinent za mirno naučno istraživanje i zabranjuje sve vojne aktivnosti. Nuklearne eksplozije i radioaktivni otpad također su zabranjeni, a ugovor ne priznaje niti uspostavlja teritorijalne tvrdnje na Antarktiku. Međutim, niti jedan ugovor ne sprečava tvrdnje prije 1961., od kojih sedam postoji. Nadalje, neki potpisnici ugovora, uključujući Sjedinjene Američke Države, zadržavaju pravo na podnošenje zahtjeva kasnije. Trenutno Sjedinjene Države ne raspolažu teritorijalnim tvrdnjama, ali ima nekoliko stalnih postaja, uključujući jednu na Južnom polu. Pitanja teritorijalne kontrole mogu postati značajna ako bi naftni i mineralni resursi postali ekonomski nadoknadivi. Primarni izvori koji su trenutno iskorišteni su riba riba i kril. Kamata na naftu i mineralne sirovine porasla je u posljednjim desetljećima, osobito tijekom 1973. godine “naftne krize”. Međutim, troškovi i težine izvlačenja i prijevoza do sada su iskorištavali neekonomično.

Ljudska aktivnost donijela je niz opasnosti za zaštitu okoliša na Antarktiku. Ekstrakcija nafte i minerala mogla bi ozbiljno ugroziti stanište morskog podmorja i kopneni pingvin i pečat. Rastuća i uglavnom nekontrolirana ribarska industrija može prouzročiti gubitak populacije riba i krila u antarktičkim vodama. Parabola o tragediji zajednica čini se zlokobno prikladnom za ribolov na Antarktici, koji je već gotovo eliminirao mnoge vrste kitova, pečata i pingvina. Kruti otpad i izlijevanje nafte povezane s istraživačkim postajama i turizmom predstavljaju dodatnu prijetnju. Iako Antarktika ostaje bez “trajnog naselja”, na kontinentu se održavaju 40 znanstvenih istraživačkih centara tijekom cijele godine. Stanovništvo tih baza iznosi gotovo 4.000. Godine 1989. Antarktik je imao prvu nestašicu nafte kada je na rubu zaletio Argentinski brod za opskrbu, koji je nosio turiste i 170.000 gal (643.500 l) dizelskog goriva. Proliveno gorivo uništilo je obližnju uzgojnu koloniju Adele pingvina (Pygoscelis adeliae). S više od 3000 krstarenja brodova koji dolaze godišnje, više izlijevanje čini neizbježnim.

Turisti sami predstavljaju daljnju prijetnju pingvina i pečata. Posjetitelji su optuženi za uznemirujuće uzgojne kolonije, što ugrožava opstanak mladih pingvina i pečata.

Inače, uspjeli smo početi zagađivati i nenaseljeni kontinent

I Antarktik je zagađen mikroplastikom i štetnim hemikalijama, otkrili su aktivisti Greenpeacea.

Mikroplastika, sićušne čestice plastičnog otpada koji se raspada u svjetskim morima, pronađene su u vodama i snijegu Antarktika. Naučnici su se nadali da je zaleđeni kontinent pošteđen zagađenja plastikom, ali ipak ne postoji mjesto na planeti do koje plastika nije stigla.

U sedam od osam uzoraka koje je uzela Greenpeace organizacija početkom godine, tokom tromjesečne ekspedicije, pronađeni su tragovi mikroplastike koji su došli iz tekstila ili ribarskih mreža.

Otrovne hemikalije su pronađene u osam od devet uzoraka snijega.

Pronađene hemikalije se koriste u odjeći za spoljne uslove, a u životnoj sredini se zadržavaju godinama.
„Antarktik se čini kao netaknuta divljina, no čak je i taj kraj svijeta već zagađen otrovima iz tekstilne industrije i ostacima plastičnog ludila“, istakao je Tilo Mak, stručnjak za okeane iz te ekološke organizacije.

Zagađivači se prenose vjetrom i morskim strujama i decenijama ostaju u životnij sredini. Kroz lanac ishrane mogu završiti u želucima životinja poput pingvina, tuljana ili kitova.

Više od 8 miliona tona plastike svake godine završi u okeanu svake godine.

“Svugdje u našim okeanima možete pronaći plastiku, od Antarktika, preko najdubljih okeanskih brazdi do Arktika”, rekao je Maack.

“Vlade moraju inicirati i implementirati mjere na nivou proizvodnje kako se ti zagađivači ne bi uopšte ni pojavljivali u okeanu”, zaključio je predstavnik organizacije.

 

/by

Klimatske promjene – više od pukih brojeva

Piše: Ivana Nikolić

 

Prema podacima Svetske meteorološke organizacije, WMO, temperature vazduha širom sveta su od januara do danas nastavile da rastu, te se očekuje da 2018. bude četvrta najtoplija godina ikada zabeležena – i to zaredom.

Prosečne temperature ove godine su bile za oko jedan stepen više nego u predindustrijskom periodu, a ekstremno vreme nije zaobišlo nijedan kontinent. Takođe, topljenje leda i glečeri dovode do povećenja nivoa mora, pa i ne čudi što su četiri poslednje godine bile najtoplije zebeležene – a 20 najtoplijih se dogodilo u poslednje 22 godine.

Ovaj trend „zagrevanja“ je nepogrešiv i pokazuje da nam ponestaje vremena da se pozabavimo gorućim problemom globalnog zagrevanja, stoji u nedavno objavljenom izveštaju WMO koji se odnosi na klimu u 2018. godini (The State of the Global Climate in 2018). WMO dalje upozorava da – ako se trend nastavi – temperature bi mogle da se povećaju za 3 do 5 stepeni Celzijusovih do kraja 21. veka.

„Ovo je više od pukih brojeva“, kaže Elena Manaenkova, zamenik generalnog sekretara WMO-a.

„Svaki stepen zagrevanja dovodi do promena u zdravlju ljudi, pristupu hrani i svežoj vodi, istrebljenju životinja i biljaka, preživljavanju koralnih grebena i vodenog života.“

Kada je o naporima da se klimatske promene koliko-toliko drže pod kontrolom, svet se obavezao da će zadržati zagrevanje do najviše 2 stepena Celzijusa, sa težnjom da ograniči rast na 1,5 C, za šta je Međuvladina komisija za klimatske promene (IPCC) rekla da će izazvati izumiranje koralnih grebena, povećanje nivoa mora i ekstremno vreme u mnogim regionima širom sveta.

Kada je reč o koncentraciji gasova sa efektom staklene bašte, WMO navodi da je u atmosferi postignut novi rekord prošle godine, kao i da nema znakova usporavanja tog povećanja.

U svom izveštaju, WMO se dotiče i obima arktičkog leda, za koji kaže da je bio mnogo ispod normale – tako je maksimum u martu treći najniži rekord, a septembarski minimum šesti najniži od kada postoje podaci.

Ugroženi su i okeani – tokom 2018, oni su apsorbovali rekordnu ili skoro rekordnu količinu toplote u određenim periodima. Godina je počela sa nešto slabijom pojavom El Ninja, ali stručnjaci upozoravaju da će se do kraja godine on vratiti – što dalje može da poveća globalne temperature.

Ove godine zabeležen je i veći broj agresivnijih oluja, što uključuje i 70 tropskih ciklona na severnoj hemisferi (inače je dugogodišnji godišnji prosek 53!). Oluje su uništile delove Filipina, Vijetnama, Korejskog poluostrva, Tonga i Marijanskih ostrva, dok su uragani Florens i Majkl izazvali ozbiljnu štetu u SAD.

Ne smemo zaboraviti šumske požare u Grčkoj, Kanadi i Kaliforniji, kao ni poplave koje su opustošile delove Japana, istočne Afrike i Indije, u kojoj je zbog toga raseljeno više od 1,4 miliona ludi.

Peteri Talas, generalni sekretar WMO-a, kaže:

„Nismo na putu da ispunimo zadate ciljeve kada je o klimi reč, i podstičemo povećanje temperature… Mi smo prva generacija koja u potpunosti razume klimatske promene, i poslednja koja išta može da preduzme po tom pitanju.“

(Ne)uspeh Pariskog sporazuma

Program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP) je 27. novembra objavio svoj izveštaj pod nazivom Emissions Gap Report, u kome navodi postojanje jaza između proklamovanih i ostvarenih ciljeva kada je reč o emisiji štetnih gasova reč, koji su propisani Pariskim sporazumom o klimatskim promenama, koji je donet 2015. godine.

UNEP tako ukazuje na činjenicu da je širom sveta emisija štetnih gasova sa efektom steklene bašte dostigla nove rekordne vrednosti i da Zemlja ide ka zagrevanju od čak tri stepena do kraja veka, nakon čega se može očekivati još veće zagrevanje.

UNEP dalje upozorava da je cilj dogovora u Parizu – da se zagrevanje Zemlje zadrži ispod dva stepena – sve dalji i dalji. Najnoviji podaci ukazuju na to da su zemlje, gradovi i celokupna privreda uradili veoma malo: UNEP kaže da je, nakon tri godine stagnacije, godišnja emisija ugljen-dioksida dostigla novi rekord od 53,5 gigatona.

Da bi se postigao zacrtani cilj, UNEP kaže da bi sve zemlje trebalo da utrostruče svoje ciljeve o zaštiti klime, dok bi za postizanje cilja od jednog i po stepena zagrevanja napore trebalo – upetorostručiti.

UNEP-ova potpredsednica Džojs Msuja podsjetila je vlade svih zemalja da moraju da delaju što je brže moguće.

„Mi raspirujemo vatru, iako na dohvat ruke imamo sredstva za gašenje“, zaključuje Msuja.

 

https://www.danas.rs/zivot/klimatske-promene-vise-od-pukih-brojeva/

/by

11. decembar – Svjetski dan planina

 

Ovogodišnja odabrana  tema Međunarodnog dana planina glasi: Planine su važne

Međunarodni dan planina obilježava se širom svijeta 11. decembra.
Opšta skupština Ujedinjenih nacija (UN) proglasila je 2002. Međunarodnom godinom planina. Tada je takođe bio usvojen i datum za obilježavanje Međunarodnog dana planina, 11. decembar, počevši od 2003. godine. UN-ova Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) ima vodeću ulogu u pripremi i animiranju obilježavanja Međunarodnog dana planina.

Ovogodišnja odabrana  tema Međunarodnog dana planina glasi: Planine su važne. Iako se planine spominju u Agendi 2030. („Plan 2030.“), one su i dalje često zanemarene. Planine su važne jer čine jednu četvrtinu svjetskog pejzaža, a glavni su izvor svjetskog snadbijevanja pitkom vodom. Oko dvije milijarde ljudi širom svijeta zavisi o hrani proizvedenoj u planinskim područjima, a mnogo više ljudi koristi planinske resurse poput minerala, drva,  hidroelektrane i dr.
Nažalost, uprkos njihovoj važnosti, planinski resursi, ili tačnije prirodna bogatstva i ljudi koji žive od njih pod velikim su pritiskom.

Četvrtina svjetskih šuma nalazi se u planinskim područjima. Zajednice koje žive u njima ili u njihovoj blizini najčešće se krive za krčenje šuma, ali ne mala potražnja za drvetom zapravo dolazi iz drugih mjesta, često iz drugih, udaljenih država. Zaštita šuma u području kritičnih vodotokova je presudna – jer sve velike rijeke kao što su na primjer Amazon, Nil, Ind, Yangtze kao i druge velike rijeke imaju svoje izvore u planinama. Cijela populacija Kalifornije u SAD-u zavisi o vodi koja dolazi s planina. A u Boliviji – La Plaza i El Alto gotovo 1,4 milijarda ljudi zavisi isključivo o vodi iz okolnih lednika koji su sve više ugroženi zbog klimatske promjene, dok u Kini, jugoistočnoj Aziji i južnoj Aziji tri milijarde ljudi zavise o tzv. vodenim tornjevima tibetske visoravni.

Planine su važne za vodu jer su one svjetski „tornjevi vode“ i osiguravaju između 60 i 80 posto svih slatkovodnih resursa naše planete. Međutim, sve dostupne evidencije ukazuju na to da se lednici u planinskim područjima otapaju, povlače, nestaju zbog klimatskih promjena. Najmanje 600 lednika potpuno je nestalo tokom proteklih desetljeća. Planine su važne zbog smanjenja rizika od prirodnih katastrofa koje pokreću klimatske promjene – lavine, klizišta tla i blata/mulja koji osobito ugrožavaju ljudske zajednice.

Planine su važne za turizam jer planinska odredišta privlače između 15 i 20 posto globalnog turizma jer su to područja bogate kulturne baštine, raznolikosti i znanja.

/by

Za svakog stanovnika Crne Gore po jedna sadnica

NVO Natura se pridružila akciji koju  Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja i Uprava za šume sprovodi na cijeloj teritoriji Crne Gore. Akcija se simbolički sprovodi pod sloganom – Za svakog stanovnika Crne Gore po jedna sadnica.

Akciju u Kolašinu su organizovali Uprava za sume – područna jedinica Kolašin i NVO Natura

Preko 100 učenika srednje mješovite škole Braća Selić i volontera danas je pošumljavalo prostor ispod katuna Vranjak, na Bjelasici.

Posađeno je 3000 sadnica smrče.

Akciju su podržali Opština Kolašin i Turistička organizacija Kolašin.

/by

Da li biljke osjećaju bol?

Preduslov za osećanje bola je posedovanje centralnog nervnog sistema. Međutim, biljke nemaju nerve i mozak. Da li to znači da one ne osećaju bol?

Tekst: Marija Vidić

Kada povredite životinju, pogotovo sisara, njena grimasa i ponašanje jasno vam pokazuju da pati. To nije slučaj sa biljkama, iako – možda će vas to začuditi – neki ljudi brinu o tome kada jedu povrće, a brinu i o dobrobiti svoje sobne biljke.

Biljke, čini se, ne strahuju zato što ćete ih ubiti i pojesti, ili bar mi to ne primećujemo. Ali, da li je zaista tako?

Preduslov za osećanje bola je posedovanje centralnog nervnog sistema. Međutim, biljke nemaju nerve i mozak. Da li to znači da one ne osećaju bol?

Kada dodirnete biljku nedirak (Mimosa pudica), ona će momentalno skupiti svoje listove pokušavajući da se spasi od napada predatora. Ova lepa biljka sa roze cvetovima i sitnim duguljastim listićima štiti se tako što otpušta hemikaliju koja pokreće brzu reakciju: voda se povlači iz ćelija peteljke pa lišće deluje kao da je uvelo.

POD ANESTEZIJOM

Kada su naučnici isprskali ovu biljku etrom, koji je jak anestetik, i prekrili je staklenim zvonom, ona se vrlo brzo umrtvila. Nakon sat vremena više nije reagovala na dodir skupljanjem listića. Etar na ljude inače deluje tako što nervnim ćelijama onemogući slanje signala. Ali biljka nema nerve pa je pitanje zašto je onda isto reagovala na etar.

Profesor Edgar Vagner sa Univerziteta u Frajburgu eksperimentiše sa elektricitetom. Dugo se smatralo da biljke ne emituju električne signale, ali je profesor Vagner pokazao kako oni prolaze kroz biljku. Biljka se povezuje elektrodama i signal koji emituje se prati na kompjuteru. Kada je profesor Vagner prineo upaljač lišću i upalio ga, povređena biljka počela je da šalje signal i on se pojavio na kompjuteru. Mada on mnogo sporije putuje nego kod ljudi, postojanje električnog signala kod biljaka definitivno je dokazano. Upravo taj signal tera biljku Mimosa pudica da savije listiće kada joj preti opasnost.

Iako biljke nemaju nerve poput ljudi, istraživači sa Državnog univerziteta u Mičigenu, SAD, otkrili su da ipak poseduju nekakav rudimentarni nervni sistem koji im omogućava da osete bol.

Reklo bi se i da biljkama nije baš svejedno da li ćete ih povrediti i pojesti ili ne.

PRIPREMA ZA NAPAD

Ne čekaju ni sve biljke napad nespremne. Setite se da neke imaju bodlje, druge ispuštaju neprijatne mirise ili smrtonosne otrove. Svi organizmi, pa i biljke, evoluirali su tako da čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu uništenje.

Neke biljke, kada ih iščupaju iz zemlje ili iseku, jednako se bore da prežive baš kao i domaća životinja koja je namerena za klanje, iako je to za nas manje očigledno. Neke vrste pokreću mehanizam odbrane tako što otpuštaju hemikalije koje dalje pokreću lančanu reakciju: upozoravaju okolne biljke na predatora pa i one same pokreću mehanizam odbrane ili u nekim slučajevima mame predatore. Uporedo sa tim počinju sa obnovom povređenog tkiva.

http://elementarium.cpn.rs/teme/da-li-biljke-osecaju-bol/

/by

Raskoš polena

Foto: Denis Vikić

Šta je to što polenov prah čini toliko izuzetnim i posebnim, pa mu je posvećena čitava jedna nauka?

Tekst: Ivan Umeljić

Termin palinologija, nastao 1944. godine, predstavlja kombinaciju grčkih glagola paluno (razbacao ili poprskao), palunein (razbacati ili poprskati), grčke imenice pale (prah), a vrlo je blizu značenja latinske reči pallen (fino brašno, prah) i grčke imenice logos (reč, govor). Palinologija je nauka o polenu ili, još preciznije, o polenovim zrncima.

Šta polenov prah čini toliko izuzetnim pa mu je posvećena čitava jedna nauka? Da li to što polenova zrnca nisu samo prosti delovi biljaka kao što su, recimo, listovi, već predstavljaju svojevrsnu minijaturnu kopiju biljke „onakve kakvu je vidimo u prirodi“? Ili to što predstavljaju muške polne ćelije, analogne spermatozoidima kod životinja, pa ih neki botaničari nazivaju i „skrivenom seksualnošću cvetova“? Da li to što za razliku od spermatozoida, do žiga tučka moraju da „putuju“ kroz spoljašnji svet, odupirući se pritom mnogobrojnim stresnim faktorima iz okruženja? Ili to što im na tom neizvesnom putu, u zavisnosti od dizajna i osobina cvetova, pomažu vetar, ali i brojne životinjske vrste: insekti, ptice, gmizavci, puževi, pa čak i neki sisari?

Razlog za postojanje posebne nauke o polenu jeste i taj što polenova zrnca karakterišu fantastični oblici. Naime, nijedna od više stotina hiljada biljnih vrsta nema polen identičnog izgleda. Pored oblika, palinolozi prilikom opisa polenovih zrnaca u obzir uzimaju još neke osobine polena: veličinu, brojnost, vrste i pozicije otvora, kao i karakterističnu površinu zrnaca sa ekstremno raznovrsnim strukturama. Za sistematiku biljaka ovi parametri su od ništa manje važnosti nego bilo koja druga morfološka osobina biljaka.

Polen kroz istoriju

Smatra se da su još Asirci bili upoznati sa principima oprašivanja, ali nije poznato da li su poznavali prirodu samog polena. Ni Grci ni Rimljani, kao ni srednjovekovni istraživači, sve do 16. veka, nisu uspeli da rasvetle zagonetnu prirodu i strukture polenovih zrna. Nehemija Grev, prvi je naučnik koji je 1662. godine u svojoj knjizi Anatomija biljaka opisao istovetnost oblika polena unutar jedne iste vrste i tako zasnovao morfologiju polena, naučnu oblast koja proučava oblike polenovih zrna. Ovaj botaničar je ujedno i prvi naučnik koji je zapazio „da svaka biljka ima svoj (karakterističan) polen“.

Najveći sistematičar živog sveta Karl fon Line je 1751. godine prvi put upotrebio reč polen. Tokom 18. i 19. veka ostvaren je značajan progres u istraživanju polena i polinacije (oprašivanja). Jozef Konrad Koelrojter je 1766. godine zajedno sa Kristijanom Konradom Sprengelom postavio temelje discipline ekologija cvetova, naglašavajući značaj insekata za oprašivanje cvetova. Tada je prvi put nagovešteno i da polenova zrnca igraju veoma važnu ulogu u određivanju osobina svog „potomstva“. Sprengel je prvi uočio pore i brazde na površini polenovih zrnaca.

Johan Purkinje i Franc Andreas su, između ostalih, pružili veliki doprinos rasvetljavanju zagonetne prirode polena. Bauer je čuven po preciznim i verodostojnim crtežima (iz 1830. godine) polenovih zrnaca, koji se i danas čuvaju u Botaničkoj biblioteci Prirodnjačkog muzeja u Londonu. Dugačka je lista naučnika koji su u ranom periodu razvoja palinologije pružili značajan doprinos ovoj neobičnoj disciplini. U prvim decenijama 20. veka palinologija se razgranala u mnoge primenjene specijalizovane naučne poddiscipline o polenu: aeropalinologiju, paleopalinologiju, forenzičku palinologiju, farmakopalinologiju i, za pčelarstvo najvažniju, melisopalinologiju, odnosno, polensku analizu meda.

Upotreba elektronskog mikroskopa unapredila je istraživanje struktura i oblika površine polenovih zrnaca pa palinolozi sada raspolažu obiljem izuzetnih snimaka polena. Palinologija je danas izrasla u nezamenljivo oruđe mnogih primenjenih nauka, ali je, s druge strane, i jedna od bazičnih naučnih disciplina sa najdinamičnijim razvojem poslednjih godina. Morfologija polenovih zrnaca je istražena samo kod deset odsto vrsta, a taj procenat je još manji kada je reč o istraživanju anatomije polena. Da li kao pomoćno sredstvo primenjenih nauka ili kao bazičnu nauku, palinologiju, smatraju naučnici, svakako očekuje buran razvoj u 21. veku.

http://elementarium.cpn.rs/teme/raskos-polena-2/

 

/by

Jesenje boje

 

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

Piše: Ivan Umeljić

Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju. Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede. Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.
Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Signal za insekte

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

Koja stabla proizvode crvene listove?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija.

http://elementarium.cpn.rs/naucni-krug/jesenje-boje/

/by

Kako kiša i more ispunjavaju vazduh mirisom ako sama voda nema miris?

Tekst: Jovana Nikolić

Miris mora bi mnogi verovatno povezali sa slanom vodom, ali zapravo su odgovorni njegovi stanovnici. Mada ovaj miris odavno spada među omiljene, pa čak postoji znatan broj parfema koji svojim opisima treba da privuku ljubitelje mora, tek 2007. godine je sprovedeno istraživanje u kome je detaljnije ispitano odakle ovaj specifični miris potiče. Istraživači sa Univerziteta Istočne Anglije su uzimali uzorke blata duž britanske obale i izolovali su bakterije čije su gene poredili sa genima drugih bakterija.

Odranije je bilo poznato da se na mestima gde plankton, morske trave i alge umiru oslobađa gas dimetil sulfid, a upravo on se nalazi među jedinjenjima zaslužnim za miris mora. Određene bakterije se hrane biljkama koje umiru i tako produkte njihovog raspadnja pretvaraju u dimetil sulfid. Tim sa ovog univerziteta je identifikovao gene bakterija koji su uključeni u ovaj proces, a nakon toga su ih preneli bakterijama koje u njemu ne učestvuju, poput ešerihije koli, što je i njima omogućilo da proizvedu isti gas.

Gen za „proizvodnju“ dimetil sulfida bakterije su prenele i na jedan tip gljiva koji se koristi za pravljenje soja sosa, japanskog pića sake i tofu sira. Po mirisu dimetil sulfida ptice pronalaze hranu. Naime, on nastaje kada se bakterije hrane fitoplanktonima pa je ovaj miris siguran znak da je određeno područje bogato planktonom, pa da na njemu ima i dosta ribe. Pored ovog gasa, šezdesetih i sedamdesetih godina izolovana su još neka jedinjenja odgovorna za ono što nazivamo mirisom plaže. Mnoga od njih se nalaze u jajnim ćelijama morskih algi i imaju ulogu feromona.

Još jedan miris koji povezujemo sa vodom, a ne potiče od nje jeste i miris kiše koji su prvi put analizirali australijski istraživači Džoj Bear i Ričard Tomas 1964. godine. Oni su u svom radu objavljenom u časopisu Nature ovom mirisu čak dali i zvaničan naziv – petrihor od grčkih reči koje označavaju kamen i tečnost koja protiče kroz vene bogova.

Međutim, i pre ovog rada mala fabrika parfema iz Indije uspešno je izolovala ovaj miris iz ulja sandalovog drveta i nazvala ga matti ka attar, ili zemljani parfem. Sa druge strane, istraživači iz Australije su utvrdili da se u stenama i zemljištu tokom suvih i toplih dana sakuplja žućkasto ulje koje potiče od biljaka i koje se zahvaljujući vlazi ispušta u vazduh.

Pored ovih biljnih ulja, za miris kiše zaslužno je i organsko jedinjenje geozimin koje proozvode bakterije Streptomyces od kojih se prave antibiotici pa otuda potiče i naziv jednog leka – streptomicin. Ove bakterije na vlazi stvaraju spore, a u ovom procesu luče geozimin, a kapi kiše pomažu da spore dospeju do vazduha.

Istaživači sa Masačusetskog tehnološkog instituta su 2015. godini, koristeći veoma brze kamere, posmatrali kako se miris kreće kroz vazduh. Oni su snimali kako kišne kapi dodiruju 28 različitih površina, među kojima je bilo i više od deset vrsta zemljišta. Primetili su da se unutar kapi nakon udara u površinu formiraju mehurići koji se podižu do površine, a zatim se raspršuju i oslobađaju aerosoli koje zajedno sa mikroorganizmima iz zemljišta donose miris kiše. Takođe su utvrdili da slabe i umerene kiše proizvode više aerosoli nego pljuskovi.

Za vreme pljuskova, a naročito onih sa grmljavinom, na miris vazduha utiče i ozon. Električno pražnjenje može da razdvoji molekule kiseonika i azota u atmosferi koji se zatim kombinuju stvarajući azot-monoksid. Ovo jedinjenje reagujući sa drugim hemikalijama stvara ozon, gas oštrog mirisa koji podseća na hlor.

 

http://elementarium.cpn.rs/teme/mirisi-mora-i-kise/

/by

6. septembar – Dan čitanja knjiga

Dan čitanja knjiga se slavi već desetak godina širom svijeta. Ideja je potekla od bibliotekara koji su željeli da ljudi posvete jedan dan čitanju knjige, ili dijela knjige koju posebno vole.

 

7 naučno dokazanih prednosti čitanja štampanih knjiga

U poslednjih nekoliko godina došlo je do svojevrsnog preporoda štampanih knjiga, i to sa razlogom – nauka je dokazala da su bolje za naš mozak i zdravlje. Navodimo vam neke od razloga u prilog ove tvrdnje:

1. Upijate više informacija

Jedno istraživanje sprovedeno u Italiji 2014, dokazalo je da čitaoci štampanih izdanja pamte više detalja zapleta od čitalaca elektronskih knjiga. U jednom ranijem istraživanju, čitaoci štampanih knjiga postigli su bolje rezultate i u ispoljavanju empatije, udubljivanju u knjige i razumevanju priče. Naučnici veruju da ti rezultati imaju veze sa čulom dodira i osećajem koji u nama izaziva držanje knjige u rukama.

Drugim rečima, to što možete da vidite i osetite koliko ste pročitali, tako što ćete prelistavati stranice knjige stvara utisak kao da razmotavate priču, i bukvalno i figurativno. Osim toga, sa štampanom knjigom lakše je vratiti se i proveriti neki podatak u koji niste sigurni, a da ne izgubite uvid u to dokle ste stigli a da ne morate skrolujete i klikćete po svom mobilnom uređaju ili tabletu.

2. Knjige pomažu deci da postanu bolji čitaoci

Drugo istraživanje rađeno sa malom decom, uzrasta od 3 do 5 godina, pokazalo je da deca imaju manji stepen razumevanja priče kada im roditelji čitaju elektronsku knjigu u odnosu na štampanu. Istraživači pretpostavljaju da se to dešava jer elektronski uređaji odvlače pažnju dece i ona se teže usredsređuju na samu priču. Još jedno istraživanje je pokazalo da su oni učenici koji su čitali kratku priču na elektronskom uređaju bili manje zainteresovani i bilo im je teže da se prisete tačnog sleda događaja.

3. Prijatnije su za oči

Ako se uzme u obzir da mnogi poslovi podrazumevaju da po čitav dan zurite u monitor računara, mudro bi vam bilo da odmorite svoje oči kad god je to moguće. Jedno ispitivanje vršeno na 429 studenata univerziteta otkriva da se više od polovine ispitanika žalilo na umor u očima nakon čitanja preko digitalnih uređaja. Elektronske knjige mogu da izazovu iscrpljenost očiju zbog prekomernog gledanja u ekran, što može da dovede do zamagljenog vida, crvenila, suvih očiju i iritacije. Sa štampanim knjigama ne morate da brinete o tim stvarima.

4. Manje su šanse da će vam nešto odvući pažnju

Možda i nije neko iznenađenje, ali ljudi koji čitaju elektronske knjige češće obrate pažnju na nešto drugo, i to ne samo zato što im je internet, bukvalno, pod prstom. Ovi čitaoci provode mnogo više vremena tragajući za ključnim rečima nego što su zaista usredsređeni na ono što čitaju. Dok sa štampanim knjigama nema šanse da vam pažnju odvuku neki linkovi ili da vas usisa zečja rupa zvana internet dok tragate za zajedničkim nazivom za grupu lasica (a naziv je „kolonija“, ako niste znali).

Prema jednom istraživanju, 67 odsto studenata bilo je u stanju da obavlja više radnji istovremeno dok čita elektronsku knjigu, dok je rezultat kod čitalaca štampanih izdanja iznoso 41 odsto. Ali, ukoliko je vaš cilj da u potpunosti savladate tekst koji je pred vama, ovaj rezultat i nije toliko pozitivan.

5. Pomažu da bolje spavate

Kada se opuštate pred spavanje, čitanje sa ekrana ili skrolovanje po društvenim mrežama na telefonu nije dobra ideja. Mnoga istraživanja su pokazala da se plava svetlost sa vaših ekrana poigrava sa nivoom melatonina u vašem organizmu i cirkadijalnim ciklusima zbog čega vam je još teže da zaspite i zbog čega se osećate kao omamljeni kad se probudite. Uopšte gledano, međutim, moždana aktivnost koja prati proces čitanja može da vam pomogne da utonete u san, ako sa tim imate problema. Dakle, ukoliko želite da se lepo naspavate držite se štampanog štiva.

6. Posedovanje kućne biblioteke povezuje se sa visokim akademskim postignućima

Učenici koji kod kuće poseduju knjige imaju više šanse da na testovima postignu bolje rezultate, zaključeno je na osnovu jednog opsežnog američkog proučavanja navika čitalaca. Nije važno koliko knjiga imate, ali svaka dodatna knjiga pomaže poboljšanju uspeha deteta u školi. Ovo se pokazalo kao istinito, naročito kod dece iz siromašnih porodica. Istraživači veruju da je to zato što posedovanje knjiga u kući ohrabruje decu da čitaju iz zabave i zatim razgovaraju sa roditeljima o tome šta su naučili, što im samo može biti od koristi u učionici.

7. Pojačavaju lepotu čitanja

Jedno novije istraživanje rađeno sa studentima iz Sjedinjenih Država, Slovačke, Japana i Nemačke pokazalo je da 92 odsto učesnika više voli prave, štampane knjige koje mogu da drže u rukama, dodiruju i prelistavaju kad god im padne na pamet. Studenti su naveli da im manje stvari odvlači pažnju i da im se oči manje naprežu, kao neke od razloga zbog čega radije biraju štampano štivo, a bilo je i objašnjenja koja se odnose na to kako se osećaju kada čitaju knjige.

Studenti iz Slovačke su posebno isticali koliko uživaju u mirisu knjiga. I zaista, naučnici koji su analizirali hemijski sastav starih knjiga, otkrili su da se na stranicama oseća nagoveštaj mirisa vanile (zbog lignina, komponente papira sličnog mirisa), kao i miris trave u tragovima. U tom smislu, njuškanje stare knjige ne razlikuje se mnogo od uživanja koje osećamo kada pomirišemo neki parfem ili cveće. Istraživanja su, takođe, pokazala da knjige imaju moć da nas usreće, da nas inspirišu na putovanja, i ohrabre da donesemo odluke od životnog značaja. Prema tome, nemojte osećati krivicu sledeći put kada u knjižari provedete malo više vremena nego što ste planirali: nauka je dokazala da je to dobro za vas.

Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Maja Horvat

https://laguna.rs/laguna-bukmarker-7-naucno-dokazanih-prednosti-citanja-stampanih-knjiga-unos-10058.html

/by