Ukrotiti kišu

Piše: Sreten Filipović

Čovek je fascinantno biće. Još od vremena kada se prvi put uspravio na dve noge počeo je da menja i prilagođava prirodu svojim potrebama. Tokom nebrojenih milenijuma svog postojanja uspeo je da domestifikuje i pripitomi ogroman broj biljaka i životinja, da koristi energetske potencijale reka, pa čak i da pronađe način da upotrebi ostatke davno izumrlih organizama kao gorivo za svoje motore. Jedna stvar, ipak, nikada mu nije pošla za rukom (naravno, ukoliko ne verujete u internet teorije zavere). Čovek još uvek nije ukrotio kišu.

Postoje, međutim, organizmi ili tačnije grupa organizama koji se ovim poslom bave već milionima godina. Govorim, naravno, o šumama.

Ovu priču mogli bismo da započnemo putovanjem nekih 350 miliona godina u prošlost. Biljni pokrivač planete u to vreme sastojao se skoro isključivo od golosemenica (Gymnospermae), predaka današnjeg drveća poput borova i smrča. Njihova strategija za preživljavanje, u najmanju ruku, mogla se nazvati jednostavnom… štednja.

Iz podloge uzimali su vrlo ograničenu količinu vode koja im je obezbeđivala srazmerno nizak intenzitet vršenja fotosinteze. Ova strategija pomogla im je da prežive duže u hladnijim predelima gde nije bilo izobilja lako dostupne vode, ali su zauzvrat imale spor rast i manje prilika za razmnožavanje.

Potom su se, pre otprilike 130 miliona godina, pojavile prve skrivenosemenice  (Angiospermae), biljke koje su, za razliku od golosemenica, bile spremne da načine jedan rizičan potez. Kako bi obezbedile uspešno vršenje intenzivne fotosinteze, ove biljke su iz zemlje uzimale velike količine vode. Tako su obezbedile brži rast, više potomstva, ali i još jednu stvar na koju golosemenice nisu mogle da računaju…

Velike količine vode koju su usvajale značile su i velike količine vodene pare koju će odavati putem evapotranspiracije, što je opet činilo da sama atmosfera u kojoj skrivenosemenice rastu ima veći procenat vlažnosti, a vlažnija atmosfera značila je više kondenzovanih kapljica vode, više oblaka i na kraju više padavina.

Rizik skrivenosemenica se isplatio. Ovakve šume, nasuprot golosemenicama, nisu morale da zavise od hidroloških uslova sredine u kojoj su rasle, već su kišu i bukvalno vodile sa sobom. Takoreći, cvetnice su stvarale svoj lični, samoodrživi hidrološki ciklus (usvajanje vode korenovim sistemom, transport kroz stablo, odavanje vodene pare u atmosferu transpiracijom, kondenzovanje vodene pare i konačno padavine).

Hidrološki ciklus

Međutim, to što su naučile kako da „ukrote“ kišu, nije bio garant da će zauvek imati vode koja im je potrebna. Najveći problem predstavljali su stalni severni (pasati) i južni (antipasati) vetrovi koji su kišne oblake sa severa i juga nosili ka ekvatoru, mestu gde se ova dva vetra susreću.

Tako su šume cvetnica, zajedno sa kišama, tokom hiljada godina bile na konstantnom putovanju tražeći idealno mesto koje će nastaniti. Ovo mesto pronašle su u ekvatorijalnom delu Južne Amerike, Afrike i Indonežanskih ostrva, formirajući prve tropske kišne šume koje i dan danas čine najraznovrsnije i najkompleksnije ekosisteme na Zemlji.

Tropska kišna šuma

Ukoliko ste se ikada zapitali da li su u zonu oko ekvatora prvo došle kiše ili šuma, sada znate da je pravi odgovor da su se sporazumno tu naselile, stvarajući dom za čitavu plejadu živih bića.

Dok učimo i zajedno se razvijamo treba uvek da imamo u vidu da nismo jedina živa bića na ovoj planeti koja su uspela da kontrolišu pojedini aspekt prirode radi sopstvene dobiti. Možda je došlo vreme da i od tropskih šuma uhvatimo poneku belešku kako bismo ponovo pronašli sklad između lične koristi i opšteg dobra cele planete.

http://ekoblog.info/sr/%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%B8%D1%88%D1%83/?fbclid=IwAR17WB14mg4LqI6Hx-ZzOiD7RP3ozXrAy16ygXe9JZpycj9uiIY_f02CFwk

/by

Grad kao ekosistem

Piše: Milica Ilić

Oduvek sam smatrala da je grad čista suprotnost prirode, kao jin i jang, da tamo gde je grad nema prirode i obrnuto. Međutim, mnogi naučnici izjavljuju suprotno i ulažu velike napore da to i potvrde: ima prirode u gradu i grad je deo prirode!

U prirodi svaki prostor ispunjen materijom i energijom u kome borave živa bića čini jedan ekosistem. Njega karakterišu odnosi ishrane odnosno, svaki ekosistem mora da ima proizvođače – biljke i druge autotrofne organizme koji će stvarati hranljive materije. Tu već nastaje prvi problem. U gradu postoje biljke, ali se one uglavnom ne koriste kao izvor hrane, niti ih ima dovoljno da bismo se svi prehranili. Tačnije, mi koristimo druge ekosisteme, bliske ili udaljene, za ovu potrebu. Dakle, da li je grad ekosistem ako je „heterotrofan“ ( nema sposobnost da sam proizvede hranu)? Ovo pitanje je upravo glavni uzrok dileme. Osim proizvođača, u ekosistemu moraju postajati potrošači (biljojedi i mesojedi) i razlagači (bakterije i gljive) kojih imamo sasvim dovoljno.

Druga karakteristika ekosistema je kruženje materije i proticanje energije. Sva materija u prirodi kruži između živih bića i neorganske materije tj. zemlje, vode i vazduha. Biljke koriste neorgansku materiju (u kojoj se nalaze ugljenik, sumpor, azot, kiseonik, vodonik, fosfor i mnogi drugi slabije zastupljeni elementi – mikroelementi) kako bi stvorile organsku materiju. Nastala organska jedinjenja se prenose duž lanca ishrane i kada biljke i životinje uginu bivaju razložena od strane razlagača do neorganske materije i opet se vraćaju u zemljište, vodu i vazduh. I tako u krug. Na svim ovim nivoima dolazi do proticanja energije. Biljke usvoje sunčevu energiju, pretvore je u hemijsku vezu, a posle se razgradnjom te veze oslobodi toplota.

Za opstanak ekosistema neophodna je samoregulacija i zasniva se upravo na odnosima ishrane. Biljaka uvek ima najviše, ali je njihova brojnost regulisana biljojedima, a njihova opet mesojedima. Mesojeda ima najmanje i ako se prenamnože dolazi do kompeticije za hranu i brojnost opada. Opet problem: u gradu ima najmanje biljaka i definitivno najviše mesojeda, ali je prevaziđen iskorišćavanjem drugih ekosistema. U studiji 29 velikih gradova Baltičke regije procenjeno je da gradovi za svoje održanje zahtevaju površinu 500 do 1000 puta veću od sopstvene!

Iz svega navedenog proizilazi da je grad jedan nezreo ekosistem zbog osobina kao što je prebrz rast, nepotpuno iskorišćavanje dostupnih resursa i previše otpada. Šta je potrebno da bi grad bio samoodrživ?

Biljke. Tačnije, drveće.

Iako mi to ne znamo, naučnici proučavaju gradove već prilično dugo. Neki od modela su Baltimor, Lester u Britaniji, Stokholm, Dolina sunca.

U slučaju Lestera vršeno je određivanje količine ugljenika koja je ugrađena u telo svih biljaka prisutnih na teritoriji grada. Posmatrano je sedam subsistema karakterističnih za svaki grad kao urbani ekosistem:

neasfaltirane površine oko puteva
parkovi
urbane šume (manje uređene od parkova i sa većom gustinom drveća npr. Zvazdarska šuma u Beogradu)
poljoprivredne i druge kultivisane površine
močvare
jezera (veštačka ili prirodna)
reke i potoci

Površine veličine do 25  m2  su grupisane u četiri kategorije prema preovlađujućem tipu vegetacije – travnate površine, žbunovite površine, površine u kojima dominira visoko žbunje i one u kojima dominira drveće (preko 5 m visine). Posebnim tehnikama, koje ja sad neću opisivati, određena je količina ugljenika u svim uzorcima. Dobijena vrednost iznosila je preko 230 000 tona na površini grada od 73 km2. 97% ugljenika se nalazilo u drveću, a u gradu je postojalo samo 919 stabala. Od ovog broja 40% činila su stabla samo četiri vrste! Pritom je samo 20 stabala viših od 20 m i oni su sadržali najviše ugljenika.

Zašto je ovo važno? Zato što biljke koriste ugljenik iz štetnih gasova staklene bašte u svoje telo i tako smanjuju zagađenje vazduha koje i jeste najveće u gradovima. Zato što gusta vegetacija filtrira vazduh od prašine, čađi, dima. Istraživanje iz 1993. ukazuje da 1 hektar mešovite šume ukloni 15 tona čestica iz vazduha tokom godine. Drveće stvara hlad i koristi toplotu za transpiraciju što smanjuje okolnu temperaturu, a pritom štiti od vetra. Na ovaj način vegetacija stvara toplotnu izolaciju i leti i zimi – eto uštede za grejanje i klima uređaje. Smanjuje buku i sprečava eroziju zemljišta. Koristi vodu iz zemljišta i oslobađa je u vidu vodene pare tako da filtrira i vodu, dok na betonskoj površini voda otiče do slivnika, meša se sa komunalnim vodama u kanalizaciji i biva nepotrebno zagađena. Zar sve ovo nije dovoljno? A neosporan je i uticaj zelenila na psihičko stanje ljudi. Pacijenti u sobama okrenutim ka parku se oporavljaju brže i imaju manju potrebu za lekovima protiv bolova.

Dakle, u gradu mora postojati što više drveća. Kako ovo postići, a da se grad što manje širi? Saditi na već postojeće travnate površine kao što su rekreativne površine, privatne bašte u kojima sve češće stavljamo veštačku travu ili betoniramo prilaze do garaže. Zašto svako od nas ne bi posadio jedno drvo u svom dvorištu ukoliko ga ima? Zašto ne postaviti što više cveća ili malih formi žbunova na terasu ukoliko živite u stanu? Zašto ne postaviti zelene krovove svuda ili obaviti celu kuću zelenilom?

Naravno, potrebne su još brojne druge promene: postavljanje solarih panela na što je više mogućih javnih površina (ili čak na samim uličnim svetiljkama), kontrola transporta, kontrola otpada i dr.

Živimo u gradu zato što nam je u gradu sve dostupno i mnogi se ne bi odrekli ovakvog načina života. Zato hajde da grad učinimo održivim ekosistemom, jer on to trenutno nije.

Mislite li da je Beograd dovoljno zelen?

http://ekoblog.info/sr/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC/?fbclid=IwAR1gdseyw-nqpPzQGwvwdeKTuGo3pObUpRWBEIxD8STNZOhicsQza44cQsk

/by

3. jul – Međunarodni dan bez plastičnih kesa

Piše: Sara Damnjanović

Plastika kao neizostavan materijal koji se koristi u svakodnevnom životu ima više funkcija. Može pomoći u rešavanju brojnih izazova sa kojima se naše društvo suočava, bilo da se koristi kao pakovanje koje osigurava bezbednost hrane, služi za transport namirnica od prodavnice do kuće ili kao bio-kompatibilna plastika za farmaceutske proizvode. Takođe je jedan od najčešće korišćenih materijala, koji kao takav predstavlja veliko opterećenje na životnu sredinu. Pored toga što se proizvode i koriste u veoma velikim količinama i odlažu na nepropisne načine, tim proizvodima je potreban dugi niz godina da se samostalno razgradi u prirodi.

Plastika ima veoma široku upotrebu i predstavlja globalan problem.

Procenjuje se:

da svet koristi oko pet milijardi plastičnih kesa godišnje.
da se oko 13 miliona plastičnog otpada akumulira u morima i okeanima svake godine.
da je u poslednjoj deceniji proizvedeno i korišćeno više plastike nego u celini prošlog veka.
da koristimo 50% plastike kao plastiku za jednokratnu upotrebu.
da plastični otpad čini više od 10% ukupnog otpada koji svakodnevno proizvodimo.

Bezbedna ili ne?

Što se tiče bezbednosti plastike po ljudsko zdravlje plastični materijali sa oznakama 1, 2, 4 i 5 ne predstavljaju opasnost po živi svet jer sadrže jedinjenja velikih molekulskih masa koji nemaju mogućnost da prodru u hranu, a samim tim i u živi organizam.

Plastika koja je rizična za upotrebu jeste:

  • Plastika sa oznakom broj 3 ili polivinil hlorid, kod životinja izaziva oštećenje reproduktivnog sistema, oštećenja jetre, bubrega, srca.
    • Plastika sa znakom broj 6 ili polistiren, zagrevanjem u mikrotalasnim pećnicama može uzrokovati kancer kod ljudi i disfunkciju reproduktivnog sistema.
    • Ostala plastika koja je označena brojem 7 u sebi sadrži BISFENOL A (eng. Bisphenol A, BPA) koji predstavlja sintetički estrogen (hormon kod žena).

Zbog navedenog negativnog uticaja na čitav živi svet, teži se redukciji korišćenja plastike, a samim tim i plastičnih kesa. Kako bi se ljudskoj populaciji dokazala važnost smanjenja upotrebe plastičnih kesa, posvećen je jedan dan u godišnjem kalendaru upravo ovoj akciji, a to je – Međunarodni dan bez plastičnih kesa. Obeležava se danas, 03. jula. Zato, danas je pravi dan da pređemo sa plastičnih kesa na cegere ili neki drugi vid “transporta” proizvoda od prodavnice do kuće.

Kako možete doprineti smanjenju plastičnih kesa?

U prodavnice i supermarkete nosite svoj ceger, koji svakako traje duže, a neki zaista mogu mnogo lepše izgledati na vašem ramenu od plastične kese u ruci. Ima jako zanimljivih modela, pa čak postoje i radnje gde možete naručiti ceger sa printom po želji. Pritom ćete i uštedeti novac jer se u većini trgovinskih radnji plastične kese naplaćuju. Mada i u kupovini cegera treba biti odmeren, prekomerna kupovina svakako nije rešenje.
Postoje ekološke akcije koje uključuju čišćenje reka, šuma, parkova…

Pričajte sa ljudima o upotrebi plastičnih kesa i njihovom uticaju na životnu sredinu, samim tim se podiže svest populacije i skreće pažnja na problem koji zaista postoji.

Reciklirajte plastične predmete koje imate u svojim domovima, upotrebite ih više puta u istu ili različitu svrhu.

Recite „NE!“ plastičnim kesama.

Plastici je potrebno i po nekoliko stotina godina da se samostalno razgradi u prirodi, ako dođe da razgradnje ostaju mali delići poznatiji kao „mikroplastika“ koja predstavlja još veći problem po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Mikroplastika se zadržava u živim organizmima i tako pravi razne probleme. Ukoliko je potekla od plastike koja u sebi sadrži neku hemijsku supstancu, poput već pomenutog bisfenola, može izazvati poremećaj u endokrinom sistemu i to je samo jedan od primera.

Svakodnevno se bacaju velike količine plastičnih kesa koje na kraju završe u rekama, morima i okeanima. Dakle, ta široko rasprostranjena plastika uopšte nije bezazlena. Ako je ne vidimo kao predmet ili vreću u svakom slučaju je možemo naći u morskim organizmima koje konzumiramo. Razmišljajte o tome zarad sadašnjih i budućih generacija, napravimo dobar izbor i smanjimo upotrebu plastičnih kesa.

Међународни дан без пластичних кеса – 03. јул!

/by