26. januar – Svjetski dan obrazovanja o zaštiti životne sredine

Piše: Bojana Živković

 

Prva Konferencija UN o životnoj sredini održana u Stokholmu 1972. godine bila je zamajac koji je pokrenuo društvo na globalnom nivou da deluje u pravcu menjanja svesti o stanju u životnoj sredini, o načinu korišćenja resursa, zagađivanju i njegovim posledicama i potrebi da se spreči dalje degradiranje životne sredine. Na ovoj konferenciji je usvojena deklaracija kojom se naglašava potreba za obrazovanjem o zaštiti životne sredine. Tri godine kasnije, od 13. do 22. oktobra, Beograd je u okviru programa Ujedinjenih nacija ugostio predstavnike sedamdesetak država na Međunarodnom seminaru o obrazovanju o zaštiti životne sredine. Kao rezultat ovog seminara objavljena je „Beogradska povelja“, dokument koji postavlja ciljeve i osnovne smernice programa obrazovanja o životnoj sredini na globalnom nivou.

Ovaj događaj je izazvao velika očekivanja u svetu, međutim tek osamdesetih godina, kada se Amerika uključila osetio se pomak. Usledile su brojne inicijative, direktive i međunarodni ugovori kojima se pitanje zaštite životne sredine stavlja u obavezujuće okvire. Osim toga, kontinuirano raste svest i zabrinutost za stanje u životnoj sredini. Ljudi su osetili potrebu da budu informisani, svesni i obrazovani po ovom pitanju. Počele su se sprovoditi razne akcije širom sveta koje doprinose smanjenju zagađenja, uštedi energije i čuvanju resursa.
Na inicijativu Ujedinjenih nacija, nakon beogradskog Seminara, uspostavljen je 26. januar kao Svetski dan obrazovanja o zaštiti životne sredine. Cilj obeležavanja ovog datuma je ukazivanje na ekološke probleme na svim nivoima i poziv građanima i vladama da zajedno rade na podizanju svesti o potrebi očuvanja i zaštite životne sredine.

Šta podrazumeva obrazovanje o zaštiti životne sredine? Ono podrazumeva poznavanje prirodnih i društvenih nauka potrebnih za razumevanje i rešavanje ekoloških izazova, ali i formiranje novog sistema vrednosti čoveka u odnosu na prirodu i okruženje, zasnovanog na redefinisanim moralnim principima.

Glavni cilj ekološkog obrazovanja je naučiti ljude da u interesu svog opstanka moraju poštovati zakone i zahteve prirode, a ona će im bogato uzvratiti. Ne budemo li počeli da poštujemo te zahteve i ne samo poštujemo, nego stavljamo ispred profita, bićemo na velikom gubitku. Važno je biti svestan ekološke štete koju je pretrpela naša planeta, ali još je važnije shvatiti da je promena moguća. Neophodno je naučiti svakog čoveka da i male akcije imaju pozitivan uticaj na životnu sredinu, i da taj uticaj najčešće nije mali koliko oni misle.

Obrazovanje o zaštiti životne sredine propagira svest, znanje, vrednosti, stavove i veštine u svakom pojedincu. Uči ga da poštuje okolinu kroz saradnju u rešavanju ekoloških problema na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou, da razmišlja o predstavljanju i rešavanju ekoloških problema sa kojima se susreće u svom okruženju, ali i da bude svestan problema koji se javljaju u udaljenim mestima i da razume da su to i njegovi problemi zbog povezanosti svih sistema na Zemlji.

Ekološko obrazovanje se oslanja na kritičko mišljenje, konstruktivno i kreativno rešavanje problema i efikasno donošenje odluka i uči nas da problemima pristupimo sa više različitih strana da bi sagledali širu sliku.

Potrebno je uskladiti sve interakcije između čoveka i životne sredine sa principima održivog razvoja što će omogućiti da danas imamo kvalitetan život u prirodnom okruženju, ali i da se takvo okruženje sačuva za buduće generacije. Iako mi ne znamo kakve će biti potrebe budućih generacija, jer će već deca koja se danas rađaju odrastati u svetu veoma drugačijem od onog u kome mi danas živimo, znamo da će nedostatak resursa i zagađenje značajno uticati na njihove mogućnosti.

U Povelji se naglašava da je čovek tvorac svog okruženja u šta ulaže svoje intelektualne, moralne, društvene i duhovne snage. U dugoj evoluciji ljudske rase na ovoj planeti, zahvaljujući ubrzanom razvoju nauke stvorene su razne prednosti kojima je čovek unapredio svoje postojanje, ali u slučajevima pogrešnog ili nemarnog postupanja napravljena je ogromna šteta kako samom čoveku tako i njegovom okruženju. Već sada vidimo da su se umnožili dokazi o štetama koje je čovek napravio prirodi u mnogim delovima planete: postoji opasan nivo zagađenja vazduha, vode,  zemljišta što je uticalo i na živa bića i narušilo ekološku ravnotežu, dovelo do iscrpljivanja resursa i ozbiljnih štetnih uticaja na fizičko, mentalno i socijalno stanje čoveka.

Povelja dalje kaže da su ljudi pogon društvenog napretka, stvaraju društveno bogatstvo, razvijaju nauku i tehnologiju i stalno transformišu životnu sredinu. Dostigli smo trenutak u istoriji kada moramo oblikovati naše akcije širom sveta, tako da one nemaju negativni uticaj na okolinu. Neznanje i ravnodušnost može izazvati ogromnu i nepopravljivu štetu životnoj sredini od koje zavise naši životi i dobrobit. Nasuprot tome, sa malo većim znanjem i mudrijim akcijama možemo postići za sebe i svoje potomstvo bolji život u zdravom i lepom okruženju.

Jedan od načina da učite o zaštiti životne sredine je upravo praćenje EkoBloga, gde se, kao što možete videti, grupa entuzijasta trudi da vam približi najrazličitije teme iz ove oblasti.

http://ekoblog.info/rs/26-januar-svetski-dan-obrazovanja-o-zastiti-zivotne-sredine/

4. novembar – Svjetski dan klimatskih promjena

 

 

Šta su klimatske promene?

Klimatske promene — to je termin koji ste sigurno čuli mnogo puta u poslednjih nekoliko godina.

Velike vrućine, ekstremno jaki pljuskovi, suše, smanjeni prinosi u poljoprivredi… sve ove stvari povezuju se sa porastom temperature na našoj planeti i izazivaju veliku pažnju javnosti. Naučnici nas upozoravaju da bi uslovi na Zemlji mogli drastično da se promene već do kraja ovog veka ukoliko ne prestanemo da spaljujemo fosilna goriva, deca širom sveta protestuju zbog brige za svoju budućnost, dok političari sve vreme obećavaju oštre mere koje nikako da počnu u potpunosti da se sprovode.

Ali šta tačno mislimo kada kažemo klimatske promene? U ovom i povezanim tekstovima pokušaćemo da vas bliže upoznamo sa tim pojmom i time kakve nas sve posledice očekuju u budućnosti.

Ko je kriv?

Prva stvar koju bi trebalo napomomenuti jeste da se kada se govori o klimatskim promenama ne misli na prirodne cikluse zagrevanja i hlađenja koje je opisao naš poznati naučnik Milutin Milanković, već na promene koje su izazvane ljudskom aktivnošću.

Jedna od odlika koja je čoveka izdvojila od životinja jeste sposobnost da ukroti sile prirode i njihovu energiju iskoristi za sopstvene potrebe. Voda i vetar pokreću mlinove vekovima, dok sagorevanje drveta oslobađa toplotu koja služi za grejanje i termičku obradu hrane, ipak to je bio samo početak i korišćenje tek manjeg dela energetskog potencijala koji je bio na raspolaganju. Fosilna goriva ležala su svuda oko nas čekajući da nađemo efikasan način da ih iskoristimo, a to se konačno dogodilo pronalaskom parne mašine koji je označio početak industrijske revolucije.

Gotovo sav napredak naše civilizacije u poslednjih dve stotine godina napajan je energijom koju smo dobili iz fosilnih goriva, ali to nije došlo bez cene. Dugogodišnja proizvodnja i sagorevanje uglja, naftnih derivata i prirodnog gasa doveli su do povećanja koncetracije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte u atmosferi i to će imati dugoročne posledice po klimu naše planete.

Kakve posledice?

Ideja da ljudske aktivnosti utiču na klimu nije nova, tom temom još krajem 19. veka bavio se Svante Arenius koji je objavio rad pod nazivom „Efekti ugljene kiseline u vazduhu na temperaturu na tlu“, dok je 1938. godine Gaj Kalendar predstavio svoj rad „Veštačka proizvodnja ugljen-dioksida i njegov uticaj na klimu“. Od tada je prošlo mnogo vremena i tehnološki napredak i godine istraživanja u velikoj meri unapredili su naše shvatanje ovog problema i mogućih posledica.

Glavna posledica klimatskih promena je povećanje temperature na Zemljinoj površini koje je zabeleženo od druge polovine 19. veka, zbog toga je u javnosti dugo bio popularan termin globalno zagrevanje. Međuitim, vremenom je postalo jasno da će promena temperature na našoj planeti izazvati i brojne druge posledice poput:

– Topljenja polarnih kapa i glečera

– Porasta nivoa mora

– Promene obrazaca padavina

– Povećane učestalosti ekstremnih vremenskih događaja

– Acidifikacije (povećanje kiselosti) okeana

U poslednjem izveštaju Međunarodnog panela za klimatske promene(IPCC) se zaključuje da je zagrevanje klimatskog sistema neosporno, i da su mnoge od promena primećenih od pedesetih godina dvadesetog veka nezabeležene decenijama ili čak milenijumima. Kao i da se sa velikom sigurnošću može tvrditi da su antropogeno povećanje koncetracije gasova staklene bašte u atmosferi i drugi ljudski uticaji na klimu dominantan uzrok zabeleženog povećanja prosečne globalne površinske temperature od početka industrijske revolucije koje iznosi oko 1,01 °C .

https://www.klima101.rs/sta-su-klimatske-promene/

21. oktobar – Svjetski dan jabuke

Piše: Emilija Gnjatović

Slatko ili kiselo, crveno, zeleno ili žuto volimo ih opet! Danas je Svjetski dan jabuka i prava je prilika saznati više o njima.

Jabuka je vrsta drvenaste biljke roda (Rosaceae). Jabuka je listopadno drvo i plod joj dozrijeva u kasno ljeto i u jesen. Postoji preko 7500 sorti jabuka. Domaća jabuka izrađena je u središnjim dijelovima Azije, a neke od njenih srodnih vrsta još uvijek se mogu naći u Kazahstanu, Kirgistanu, Tadžikistanu i nekim dijelovima Kine. Najraniji podaci o uzgoju jabuka govore da je jabuka vjerojatno uzgajana u čitavom Perzijskom carstvu (500. godine prije Krista).

Osim što su ukusne i jeftinije od drugog voća, jabuke su vrlo korisna hrana. Bogata je vitaminima C, A, E i sadrži vitamin B kompleks.

Globalna proizvodnja jabuka za 2017. bila je čak 83,1 tona. U svijetu kontinentalne proizvodnje voća jabuke zauzimaju prvo mjesto, zbog čega ih se obično naziva kraljica voća.

Dana 21. listopada 1990. dan jabuke prvi je put proslavljen u Velikoj Britaniji. I danas se u Velikoj Britaniji slavi većina događanja i događaja, ali s vremenom su mnoge škole, restorani i organizacije širom svijeta prihvatile tradiciju obilježavanja Jabučnog dana, što predstavlja važnost jabuka u ljudskom zdravlju i prehrani.

Tijekom ovog Svjetskog dana seljani i mještani organiziraju velika okupljanja, a sudionici se kreću u rasponu od djece do starijih osoba, tako da je to također velika zabava i druženje. Naravno, organiziraju se razni štandovi i predavanja o jabukama, kako o samom uzgoju, tako i o jabuci kao hrani. Cilj Apple Day-a je voditi i podsjećati nas na raznolikost sorti, krajolike koji krase jabuke, ekologiju, kulturu hrane i podižu svijest o podrijetlu i putovima hrane. Promoviraju se i mali proizvođači i voćari koji teže organskoj proizvodnji. U Srbiji se na današnji dan uglavnom održavaju radionice i predavanja u školama, ekološkim organizacijama, neki prodavači mogu čak spustiti cijene na tržnicama, a negdje u srpskim selima u čast se peče rakija od jabuka.

Neke od naših najpoznatijih sorti jabuka su Budimachka, Torta, Schutovka, Chacha Late i Petrovac, a neke od svjetskih sorti su Grenny Smith, Jonathan, Idared i Golden taste.

Zanimljive činjenice:

Prema nekim vjerskim tradicijama i vjerovanjima, jabuka je zabranjeno voće.
Mnoge bajke spominju jabuke poput Snjeguljice i sedam patuljaka i Zlatne jabuke i devet paunova.
U nordijskoj mitologiji božica Iduna bila je simbol jabuke i mladosti.
Jabučni simbol je ugrižena jabuka.
U modernoj povijesti jabuka je simbol zdravlja i vitalnosti.
Stablo jabuke može živjeti preko 100 godina.
Oko 30 jabuka dovoljno je da napravite oko 4 litre jabukovače.
Da nije jabuka, Newton ne bi bio toliko popularan. ”

I kako slavimo Appleov dan? Mi možemo podržati male i lokalne proizvođače ili kupiti od susjeda. Posadite stablo. Okupite društvo ili obitelj i napravite kandirane jabuke, svi ih vole! Imate li viška jabuka? Napravite sok od pita i jabuka ili jabukovače i proslavite ovaj dan kako dolazi!

 

4. oktobar – Svjetski dan životinja

Piše: Milica Ilić

Do sada smo naglašavali značaj određenih grupa životinja: divljih životinja, morskih kornjača, nosoroga, žirafa, orangutana itd. Međutim, današnji datum posvećen je svim životinjama bez izuzetaka. Danas pridajemo podjednak značaj svakoj vrsti životinja i trudimo se da na različite načine pomognemo njihovoj dobrobiti. Naravno, jedan dan u godini ništa ne znači ako ćemo ih sve ostale dane potpuno zanemariti. Ipak proslavljanje ovog dana omogućava da se ujedine sve organizacije i pojedinci koji se na svoj način već bave zaštitom životinja. Oni bivaju obeleženi logoom World Animal Day i takođe promovisani na njihovom sajtu, što im omogućava da privuku investitore.

Najpre, šta su životinje?

Životinje su organizmi čije se telo sastoji od većeg broja ćelija i koje svoju hranu gutaju i vare je unutar tela za razliku od drugih višećelijskih organizama (na primer gljive izlučuju enzime van tela i tu svare hranu pa je apsorbuju, a znamo da biljke same stvaraju hranu fotosintezom). Ovakvi organizmi su brojni, a biološki mi spadamo u životinje. Za sad je opisano 1,4 miliona vrsta, a naučnici smatraju da ih ima mnogo više i dolaze u najraznovrsnijim formama. To su sunđeri, meduze, korali, crvi, insekti, paukovi, rakovi, stonoge, puževi, hobotnice, morski ježevi, morski krastavci koji svi predstavljaju beskičmenjake. I ribe (ima ih čak 20 000 vrsta, a neke izgledaju kao da su izašle iz filmova o vanzemaljcima), žabe i daždevnjaci, gušteri, zmije, kornjače, krokodili, ptice, torbari, kljunari i drugi sisari koji su nama najpoznatija grupa kičmenjaka.

Zašto posvetiti datum životinjama?

Zato što su njihovi životi veoma uslovljeni našim aktivnostima. Sve što radimo utiče na svet oko nas. Izgradnja puteva i naselja, laboratorijska istraživanja, uzgoj hrane (bilo da se direktno hranimo životinjama ili gajimo biljne useve), bacanje otpada, sve vrste transporta i mnoge druge naše aktivnosti (veoma često samo zabava!) imaju direktan uticaj na preživljavanje različitih vrsta životinja. Na životinjama se testira kozmetika, vrše naučni ekperimenti, od njih se uzimaju krzno, vuna, koža, jaja, mleko i otprilike sve što nam mogu dati. Bez njih ništa što imamo danas ne bi postojalo. U 21. veku kada se životni standard uveliko poboljšao u većem delu sveta i kada svi zahtevaju neka prava i mnoga od njih i dobiju, zašto onda i životinje koje su bile na planeti mnogo pre nas ne bi imale osnovna životna prava? Pored svih tkanina koje danas postoje krzno nam ne treba. Danas postoji i kozmetika koja se ne testira na životinjama. U laboratorijama se uvode zakoni o smanjenju broja korišćenih životinja i alternativnim zamenama kada god je to moguće. Ljudi se sve više okreću biljnoj ishrani. Ali tu ne treba zaboraviti da i biljni usevi uništavaju staništa životinja kao što je trenutno popularna priča o palminom ulju i orangutanima. Prosto čovek da stane i da se zapita šta mu je raditi. Ipak, promene dolaze polako ali sigurno. Budite svesni kako prisustvo životinja olakšava vaš život i budite im bar zahvalni na tome. Pokušajte da promenite u svom životu šta god možete kako biste njima pomogli. Mislim da je ovo dovoljno razloga da im posvetimo barem jedan dan godišnje!

Zašto baš 4. oktobar?

Za tvorca Svetskog dana životinja smatra se nemački pisac i izdavač magazina „Čovek i Pas“, Heinrich Zimmermann. On je organizovao prvi Dan životinja 24. marta 1925. u Berlinu. Događaju je prisustvovalo preko 5000 ljudi. Plan je bio da događaj od početka bude 4. oktobra, ali Sportska palata u Berlinu, gde je događaj održan, nije bila slobodna tog datuma. Najpre je dobio podršku samo u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Čehoslovačkoj. Ipak je vredno radio svake godine kako bi promovisao ovaj dan. Četiri godine kasnije događaj je prvi put održan na današnji datum. 1931. na konferenciji organizacija za zaštitu životinja u Firenci je prihvaćen predlog da se 4. oktobar obeležava kao Svetski dan životinja.

Ovaj datum je izabran u čast Svetog Francisa od Asisija (Franjo Asiški) koji je živeo u 11. i 12. veku i koji se smatra svecem ekologije i zaštite životinja. Postoje legende da je pričao sa životinjama i da se molio sa njima. Umro je 4. oktobra.

Kako možete doprineti?

Učestvujte u događajima za podizanje svesti o ugroženosti životinja, za usvajanje napuštenih životinja, dobrotvornim koncertima.

Nemojte učestvovati u aktivnostima koje zlostavljaju životinje radi zabave – cirkusi, morski parkovi, rodeo i slično, lov radi zabave, trke pasa i konja i dr.

Interesujte se o onome što jedete, odakle dolazi – istina je da upravo industrija hrane najsurovije zlostavlja životinje pre nego što dospeju na naš sto, zato kupujte od lokalaca ako je to ikako moguće. Industrija mleka i jaja nisu ništa bolje od industrije mesa po načinu kako tretiraju životinje. Čak i da se ne hranite hranom životinjskog porekla, pogledajte deklaraciju na pakovanju bilo kog keksa (čak i posnog) i videćete da sadrži palmino ulje, a usevi palmi uništavaju čitave ekosisteme. Izgleda da više nije stvar ni u tome šta jedemo, nego kakvi su zakoni. Učite i tražite alternative kad god je moguće. Edukujte druge i zahtevajte strože zakone. To je jedini način.

Obratite pažnju na brojnost populacije i pametno planirajte svoje potomstvo, jer to potomstvo mora nešto jesti.

Nemojte kupovati ljubimce! Kakvo vam zadovoljstvo predstavlja da vučete „rasnog psa“ na lancu ako znate kroz koji pakao prolaze kod uzgajivača?

Nahranite, pomazite i zbrinite napuštene životinje.

Zašto Švedska uvozi otpad?

 

Piše: Emilija Gnjatović

Samo 1% otpada u Švedskoj završava na deponijama, oko 47% se reciklira, a ostatak završava u, takzvanom, waste-to-energy programu.

Šta je waste-to-energy program?

Ostatak otpada koji se ne može reciklirati, kao što su na primer neke vrste metala i neki deo poljoprivrednog otpada, spaljuje se i pretvara u električnu energiju.

Kako?

Otpad koji se ne može dalje obrađivati i reciklirati transportuje se u fabriku gde se ubacuje u specijalne pećnice i tamo se spaljuje. Pri tom procesu se izdvajaju velike količine pare koje okreću turbine i time se mehanički rad konvertuje u električnu energiju za elektrane koje snabdevaju stanovništvo.

Ali, na kraju ostaje i onaj otpad koji ne sagoreva kao što su porcelan i keramika. Takav otpad se melje i dodaje smesi za asfalt i služi za pravljenje i popravku puteva. Emisija ugljen-dioksida u atmosferu je čak dva puta manja od granice dozvoljene količine.

Švedska je poslednjih godina veoma dobro usavršila ovaj program, da je u Švedskoj ponestalo otpada. Iz tog razloga počeli su uvoziti otpad iz drugih evropskih zemalja, a najviše iz Ujedinjenog Kranjevstva. Izvoz otpada drugim zemljama odgovara zato što su takse na deponiju jako velike, izvoz otpada im je isplativiji i čak profitibilan.

Tako da Šveđani time što uvoze otpad, sebi stvaraju i električnu energiju.

Reciklaža u Švedskoj nije toliko zastupljena kao ovaj program, ali polako idu ka tome da otpadni materijal više recikliraju nego da ga spaljuju. Dok, na primer, u Italiji, u nekim regijama, efikasnost reciklaže dostiže i 80%.

Zanimljiva činjenica je da u Švedskoj postoji tržni centar koji prodaje reciklirane stvari, kao što su nameštaj, kompjuteri, posuđe i ostalo. Šveđani tu donose stavri koje više ne koriste ili nisu ispravne, a onda se to reciklira i pravi nešto novo ili ako je ispravno prodaje kao polovno.

Sve više zemalja sveta podstiče ovaj program, jer se praktično dobija besplatna električna energija. Svakako da postoje opet emisije ugljen-dioksida u atmosferu, ali to nisu količine koje prelaze dozvoljenu granicu, i samim tim ovaj program predstavlja konkurenciju ostalim elektranama koje koriste fosilna goriva.

 

http://ekoblog.info/sr/зашто-шведска-увози-отпад

Svjetski dan monitoringa voda – 18. septembar 

Piše: Radenka Kolarov

Da li ste znali da je prošlo svega 16 godina od obeležavanja prvog svetskog dana monitoringa voda? 18. septembra 2003. godine je bio presudan datum u istoriji koji je označio početak nečeg zaista značajnog za globalnu sliku stanja voda. Ovaj datum zapravo ima svoj poseban pristup u obeležavanju te teme jer se od klasičnog programa vrlo lako došlo do takozvanog svetskog „izazova“ monitoringa voda (The World Water Monitoring Challenge (WWMC)). Pre svega, bitno je naglasiti da pokret predstavlja projekat za građane koji ih ohrabruje i podstiče da testiraju i štite vodne resurse u svakoj prilici tokom cele godine.

Za sve voljne entuzijaste obezbeđeni su kompleti  od strane „The World Water Monitoring Challenge“ organizacije za praćenje četiri indikatora kvaliteta voda: zamućenosti vode, pH vrednosti, temperature i količine kiseonika u vodi. Navedeni parametri su od ključnog značaja za procenu upotrebne vrednosti vode. Stepen zamućenosti često može biti pokazatelj uticaja erozije na oblast; pH vrednošću se definiše količina kiselina u vodi, a koja može biti prisutna u većoj meri usled primene raznih hemijskih sredstava u poljoprivredi ili čak kao posledica kiselih kiša. Na temperaturu voda mogu uticati lokalni rudnici ili pak intenzivna obrada zemljišta, uklanjanje visoke vegetacije koja potencijalno obezbeđuje senku tokovima reka, jezerima i drugim vodama. Udeo kiseonika u vodi je od presudnog značaja za sve nas, jer time definišemo udeo živog sveta u vodi. Na udeo kiseonika može značajno uticati temperatura (hladna voda može da podrži više kiseonika od tople vode) i prisustvo organizama kao što su bakterije i alge. Od 2009. godine period ispitivanja i izveštavanja produžen je od 22. marta do 31. decembra. Kao rezultat toga, program je porastao sa oko 30.000 učesnika na skoro 340.000 u poslednjih pet godina. Upravo zbog tog proširenog vremenskog okvira i promovisanja u toku cele godine, Svetski dan monitoringa voda je postao poznat kao svetski izazov za praćenje stanja voda.

Prema podacima iz 2016. godine 338.959 ljudi je pratilo kvalitet voda u 77 zemalja i šest kontinenata, što predstavlja povećanje učešća od 62% u odnosu na prethodne godine. Vodeća u svim zemljama po broju učesnika bila je Malezija sa 82.000, dok je po broju lokacija dominirala Amerika sa analizama monitoringa iz preko 1.754 lokalnih mesta. Sve u svemu, velik broj testnih setova WWMD distribuirano je u 2017. godini, a nadamo se da će se premašiti svi dosadašnji rekordi u 2018. godini. Bitno je naglasiti da je Svetski izazov za praćenje voda koordinisan od strane Federacija vode (The Water Environment Federation (WEF)) i Međunarodne akademija za vode (The International Water Association (IWA)).

Kroz ovaj svetski izazov, kako pojedinci – tako i grupe ljudi mogu da podele svoje podatke sa drugim naučnicima u svetu kroz karte, grafikone i mape preko zvaničnog sajta, a pored tih podataka mogu da naiđu i na zavidan broj svakakvih informacija na sličnu temu.

 

http://ekoblog.info/sr/18-9-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0/?fbclid=IwAR2NgoYcuGh9v8dhq-fHuMmyXRc0TRCKVfyuk9L-bX7q_RVBrEHoxxRCd3g

5. septembar – Dan Amazona

Piše: Verica Petrašinović

Ovih dana kruže slike po internetu o požarima u Amazoniji i to je zaista tužna vest koja treba da se raširi u javnosti i treba da se priča o tome. Takođe kruže i empatične priče ljudi koji očigledno tek sada postaju svesni važnosti očuvanja prirode i njenog postojanja uopšte. Isto tako, na internetu možete pronaći podatke kako da pomognete obnovi prašume, gde da donirate novac i gde da se prijavite da volontirate.

Hajde da se za početak podsetimo o lepotama Amazona i svih razloga zašto volimo prirodu.

Dakle, Amazon je reka u Južnoj Americi i vodom najbogatija reka na svetu. Od ukupne količine vode koju sve reke unesu u okeane, 20% otpada na Amazon. Tok Amazona polazi sa planinskih padina i od jezera napajanih vodom iz planinskih glečera južnoperuanskih Anda.

Gornji tok reke Maranjon teče u pravcu severa, da bi zatim skrenuo ka istoku, spuštajući se u basen Amazona. Duž srednjeg i donjeg toka ulivaju se pritoke sa Gvajanskog pobrđa na severu i Centralne brazilske visoravni na jugu.

Snažni tok reke i plima Atlantskog okeana stvaraju fenomen poznat kao povratni plimski talas koji putuje uzvodno i pojavljuje se na Amazonu i susednim rekama nekoliko puta godišnje. Počinje grmljavinom koja se pojačava i javlja se na mestima gde dubina reke ne prelazi 7 metara.

Ono što je posebno bitno jeste da više od trećine svih biljnih i životinjskih vrsta živi u basenu amazonskih tropskih šuma. Kopnene i vodene životinje su se savršeno adaptirale na stalne poplave karakteristične za taj tip staništa, pa tako na primer mravojedi i oposumi prihvataju predmete repovima ili na primer ribe koje su razvile kutnjake kako bi se hranile voćem.

S obzirom na to da je vidljivost u muljevitim močvarama znatno smanjena, neke životinje su razvile čulo dodira kako bi se adaptirale. Tu žive najveće kornjače, vidre, glodari i zmije na svetu. Što se tiče biljnog sveta, veoma je raznovrsno i prelepih boja, kao što su orhideje, kakao, bromelije, kafa i mnoge druge.

Krčenje šuma, rudarstvo, požari i agrikultura izazivaju velike probleme i uzrokuju postepeni nestanak ovog prirodnog staništa. Smatra se da su farmeri namerno izazivali požare radi obrade zemljišta.

U odnosu na prošlu godinu, proces uništavanja šuma je dostigao čak 88%, a broj požara je povećan za 84% u odnosu na prošlu godinu. Oko 17% kišne šume je nestalo i ako taj procenat dostigne 25%, smatra se da više neće biti pomoći i da će postepeno celo područje prerasti u savanu.

Takođe, to može dovesti do ekonomskog kolapsa, s obzirom na to da kiša ovog područja snabeva mnoge gradove, hrana koja obezbeđuje ljudima preživljavanje i turizam kao bitan faktor. Ne smemo zaboraviti ni štetne uticaje dima poreklom od požara po zdravlje ljudi, a koji se već uveliko ispoljavaju.

Za kraj, moram da se zapitam, šta bi bilo da je svako od nas već od malena naučen da voli prirodu i živa bića, da počisti ispred svog ulaza u zgradu ili kuću, da se s vremena na vreme edukuje o zaštiti okoline… Možda je to neka nova tema, a do tada, hajde da delimo misli i rešenja, vreme ćutanja je iza nas.

http://ekoblog.info/sr/dan-amazona/?fbclid=IwAR38-N35_r3qCjGCiG8IiTr9ez8wMJQclUpweQ-ecFsiNRtSca1NGZDfWSk

Fitoremedijacija – kako biljke liječe zemljište

 

Piše: Jovana Jankulović

Zemljište je jedan od osnovnih prirodnih uslova bez kojeg život nije moguć. Danas, sa porastom ljudske populacije i ubrzanog razvoja industrije dolazi do sve većeg zagađenja i smanjenja plodnih poljoprivrednih površina što bi u budućnosti moglo da dovede do velike nestašice hrane. Današnja ugroženost zemljišta je vrlo ozbiljna i kompleksna. Zagađeno zemljište negativno utiče na zdravlje živih bića, a da bi se opasnost i štete od zagađenja smanjile, neophodno je preduzeti odgovarajuće mere za sanaciju, a jedna od njih je i fitoremedijacija.

Fitoremedijacija je relativno nova tehnologija čija je primena započela početkom 80-ih godina HH veka i predstavlja skup metoda i tehnika za uklanjanje zagađujućih materija organskog i neorganskog porekla iz životne sredine. Brojna istraživanja su pokazala da su zelene biljke itekako sposobne da uklone, degradiraju, metabolišu ili imobilišu širok spektar zagađujućih materija. Fitoremedijacione tehnike se najčešće primenjuju na zemljištima zagađenim teškim metalima, radionuklidima, sirovom naftom i njenim derivatima, rastvaračima, eksplozivima, ugljovodonicima i otpadnim vodama.

Najčešći teški metali koji se javljaju kao zagađivači zemljišta i koji predstavljaju veliki rizik za biodiverzitet su: kadmijum (Sd), hrom (Cr), bakar (Cu), živa (Hg), olovo (Pb) i cink (Zn).

Ova tehnologija razvijena je u nekoliko oblika:

  • Fitoakumulacija/fitoekstrakcija je postupak u kojem se koriste više biljke koje usvajaju zagađujuće materije putem korenovog sistema i translociraju i/ili akumuliraju ih do nadzemnih delova.
  • Fitostabilizacija je proces u kome biljke proizvode hemijska jedinjenja kako bi se imobilisale zagađujuće materije koje se nalaze u prostoru između površine korena i samog zemljišta.
  • Fitodegradacija/fitotransformacija podrazumeva degradaciju zagađujućih materija putem metabolitičkih procesa biljaka pri čemu se to razlaganje može odvijati unutar samih biljaka, u okolini biljke ili izlučivanjem enzima biljaka u samo zemljište.
  • Fitovolatilizacija je proces usvajanja, transporta i oslobađanja zagađujućih materija putem mehanizama transpiracije kod viših biljaka uz otpuštanje zagađujućih materija u istom ili modifikovanom obliku.

Pri izboru biljne vrste koja će se primeniti u fitoremedijaciji treba voditi računa o tome da vrsta nije invazivna. Od ključnog je značaja poznavanje vrsta, njihove celokupne ekologije, fiziologije, anatomije i morfologije. Naučnici su saglasni da stabla sa velikim korenovim sistemom, poput vrbe i topole, brže i efikasnije tretiraju zagađenja u odnosu na zeljaste biljke.

Za razliku od konvencionalnih metoda saniranja tla, fitoremedijacija je znatno jeftinija tehnika koja ne degradira životnu sredinu i nema negativan uticaj na plodnost zemljišta.

Pored svih prednosti kojima tehnologija raspolaže javljaju se i nedostaci kao što su odabir vrste i dugo vreme trajanja procesa. Tokom procesa toksini mogu ući u lanac ishrane, a ponekad se javlja problem neprilagođenosti biljne vrste na klimatske uslove područja…

Fitoremedijacija je još uvek u fazi istraživanja, ali sva dosadašnja saznanja i rezultati govore da će jednog dana njene tehnike dominirati u uklanjanju različitih vrsta zagađivača iz životne sredine.

 

Literatura:

Dr Jasminka Đorđević Miloradović, Fitoremedijacija, Visoka tehnička škola, Požarevac, 2013.

http://ekoblog.info/sr/remedijacija/?fbclid=IwAR3jAVq28xFs0fXx_T0Sk-YmpIyR_B5IrjjTQBC4o6GzF_TWZkLvcfOhdEs

Šta znate o ekosistemima?

Piše: Ana Branković

 

Jedna od ključnih reči u rečniku ekologije svakako jeste ekosistem. Ekosistem predstavlja zajednicu životinja, biljaka, mikroorganizama, neživih objekata i njihovog zajedničkog okruženja. Ekosistemi se sastoje od staništa (mesta gde organizmi žive) i od zajednica (svih živih organizama unutar staništa).

Jedna zajednica može da sadrži znatan broj različitih vrsta organizama. Ono što definiše jednu vrstu jesu organizmi koji imaju sposobnost parenja i stvaranja plodnih potomaka. Uzmimo, na primer, konja i magarca. Ove dve vrste mogu se pariti i stvoriti potomke. Međutim, njihov potomak (mazga) nema sposobnost reprodukcije i neplodan je, što direktno ukazuje na to da konji i magarci ne pripadaju istoj vrsti životinja.

Ono što krasi i definiše svaki ekosistem jeste njegov biodiverzitet (raznolikost). Stepen biodiverziteta u jednom ekosistemu zavisi od mnogih faktora, kao što je, na primer, konkurencija među organizmima za nadmoć i bolji pristup izvorima hrane i pića, kao i broj grabljivica u lancu ishrane, a takođe i bolesti kojima mogu da podlegnu razne vrste. Jedno je neosporno – sva živa bića u sklopu ekosistema zavise jedno od drugog. Promena broja jedinki jedne vrste utiče na broj jedinki druge.

Ekosistemi mogu biti raznih veličina – veoma mali, kao na primer, prirodni baseni morskih struja u blizini kamenitih okeanskih stena, a i veoma veliki, kao što je Amazonska prašuma u Južnoj Americi. Ekosistemi se dele na morske, slatkovodne i kopnene. Kopnenih ekosistema ima u velikom broju i nazivaju se biomi. Takođe, zanimljivo je napomenuti i da su ekosistemi sa većim biodiverzitetom znatno stabilniji kao celina i imaju veću moć otpora i izdržljivosti u trenucima prirodnih katastrofa ili agresivnog ljudskog nemara.

Ipak, postoje i pojedinci, kulture i državne vlasti koje se bore za očuvanje prirodnih ekosistema. Uzmimo za primer vladu države Ekvador, koja u svom ustavu ima zakon o pravima ekosistema. U takozvanom Zakonu o prirodi kaže se da priroda, tamo gde se stvara i odvija život, ima puno pravo da postoji, da opstane i da obnovi svoje vitalne cikluse, strukture, funkcije, kao i procese evolucije. Svaki čovek, svaka zajednica ili svaka nacija, ima obavezu da o prirodi brine pred očima zakona, kao i da trpi sankcije ukoliko na bilo koji način nesavesno deluje protiv načela ovog zakona. Država Ekvador ne obiluje samo prašumskim ekosistemima, tu su i brojni rečni ekosistemi, kao i prelepi ekosistemi na ostrvima Galapagos.

Okeanski ekosistemi su najrasprostranjeniji na planeti, imajući u vidu da pokrivaju oko čak 75% Zemljine površine. Slatkovodni ekosistemi su, pak, najređe zastupljeni i pokrivaju svega 1,8% površine. Ostatak čine kopneni ekosistemi, koji apsolutno zavise od klimatskih uslova. Neki od najupečatljivijih su tropske prašume, savane, pustinje, četinarske šume, listopadne šume i tundre.

Naša zemlja može da se pohvali velikim spektrom ekosistema. Vodeni ekosistemi koji su kod nas najčešći jesu potoci i reke. Prirodnih jezera ima, ali znatno manje nego veštačkih. Bare i močvare su nekada bile brojne, ali su s vremenom, zbog izgradnje naselja i nužnim širenjem poljoprivrednog zemljišta, isušene. Najveću površinu kopna Srbije zauzimaju šumski ekosistemi – pre svega, listopadne šume. Na višim nadmorskim visinama zastupljene su i četinarske šume.

Čudesna pojava za ekosisteme jeste konstantno kruženje materije. Isti atomi i njihove hranljive supstance koriste se iznova i iznova, sastavljeni u različita hemijska jedinjenja kao deo strukture raznih organizama. Na primer, hajde da razmotrimo kako se hemijske hranljive supstance kreću kroz kopneni ekosistem. Biljka uzima ugljen-dioksid iz atmosfere i druge hranljive elemente, kao što su azot i fosfor, iz tla kako bi sagradila molekule neophodne za formiranje ćelija. Kada životinja pojede biljku, koristi biljne molekule za energiju i za gradivni materijal sopstvenih ćelija, formirajući često drugačije molekularne strukture.

Usled ćelijskog disanja, molekuli se razgrađuju u goriva i ugljen-dioksid se opet ispušta u atmosferu. Sličan proces dešava se i kada biljke ili životinje uginu – njihove hemijske komponente služe stvaranju energije i gradivnog materijala bakterijama i gljivama. Zahvaljujući kruženju materije, atomi koji sačinjavaju naša tela ovde i sada imaju dugovečnu i jedinstvenu istoriju. Upravo ti isti atomi mogli su biti delovi biljaka, životinja, drugih ljudi, pa čak i dinosaurusa!

S druge strane, protok energije kroz ekosistem je jednosmeran. Energija, nasuprot materiji, ne može da kruži. Umesto toga, protok energije ima putanju od svetlosti do toplote. Valja se podsetiti da energiju najčešće dobijamo od sunčeve svetlosti koja se zadržava usled procesa fotosinteze biljaka i algi. Energija se zatim prenosi kroz ekosistem menjajući svoj vid, u zavisnosti od metabolizma raznih organizama, usled ishrane, kao i usled izumiranja i truljenja.

Svaki put kada energija promeni svoj vid, jedan deo nje pretvara se u toplotu. Toplota se takođe smatra energijom – pa zato kažemo da se energija nije izgubila – ali ne može se više koristiti kao izvor energije živim organizmima. Na kraju ovog procesa, energija koja je ušla u ekosistem kao sunčeva svetlost, rasula se kao toplota i emitovala se nazad u atmosferu. Ovakav jednosmerni protok energije kroz ekosisteme zapravo znači da je svakom ekosistemu pojedinačno potreban stalni izvor energije, a to je najčešće sunčeva svetlost, kako bi funkcionisao.

Sada kada nas na planeti ima oko sedam milijardi, naš uticaj je ogroman. Krčimo šume, isušujemo jezera i močvare, menjamo tokove reka, a travne ekosisteme pretvaramo u poljoprivredno zemljište. Tako polako od prirodnih ekosistema nastaju androgeni ekosistemi – oni koje je stvorio i organizovao čovek isključivo zarad sopstvenih interesa. Ovi postupci imaju ogroman uticaj na divlje vrste, jer one imaju alarmantno manje prirodnih staništa. Tako ih polako potiskujemo u neke nove, manje pristupačne predele. Neke vrste se prilagode, ali mnoge nažalost iščeznu zauvek.

Ekološka svest ljudi poslednjih godina znatno je probuđena, mada ima i dalje mnogih koji ne žele da uvide da će divlji svet nestati ukoliko ne promenimo svoje navike i svoje potrebe ne uskladimo sa svim biljnim i životinjskim stanovnicima naše planete.

http://ekoblog.info/sr/sta-znate-o-ekosistemima

Ukrotiti kišu

Piše: Sreten Filipović

Čovek je fascinantno biće. Još od vremena kada se prvi put uspravio na dve noge počeo je da menja i prilagođava prirodu svojim potrebama. Tokom nebrojenih milenijuma svog postojanja uspeo je da domestifikuje i pripitomi ogroman broj biljaka i životinja, da koristi energetske potencijale reka, pa čak i da pronađe način da upotrebi ostatke davno izumrlih organizama kao gorivo za svoje motore. Jedna stvar, ipak, nikada mu nije pošla za rukom (naravno, ukoliko ne verujete u internet teorije zavere). Čovek još uvek nije ukrotio kišu.

Postoje, međutim, organizmi ili tačnije grupa organizama koji se ovim poslom bave već milionima godina. Govorim, naravno, o šumama.

Ovu priču mogli bismo da započnemo putovanjem nekih 350 miliona godina u prošlost. Biljni pokrivač planete u to vreme sastojao se skoro isključivo od golosemenica (Gymnospermae), predaka današnjeg drveća poput borova i smrča. Njihova strategija za preživljavanje, u najmanju ruku, mogla se nazvati jednostavnom… štednja.

Iz podloge uzimali su vrlo ograničenu količinu vode koja im je obezbeđivala srazmerno nizak intenzitet vršenja fotosinteze. Ova strategija pomogla im je da prežive duže u hladnijim predelima gde nije bilo izobilja lako dostupne vode, ali su zauzvrat imale spor rast i manje prilika za razmnožavanje.

Potom su se, pre otprilike 130 miliona godina, pojavile prve skrivenosemenice  (Angiospermae), biljke koje su, za razliku od golosemenica, bile spremne da načine jedan rizičan potez. Kako bi obezbedile uspešno vršenje intenzivne fotosinteze, ove biljke su iz zemlje uzimale velike količine vode. Tako su obezbedile brži rast, više potomstva, ali i još jednu stvar na koju golosemenice nisu mogle da računaju…

Velike količine vode koju su usvajale značile su i velike količine vodene pare koju će odavati putem evapotranspiracije, što je opet činilo da sama atmosfera u kojoj skrivenosemenice rastu ima veći procenat vlažnosti, a vlažnija atmosfera značila je više kondenzovanih kapljica vode, više oblaka i na kraju više padavina.

Rizik skrivenosemenica se isplatio. Ovakve šume, nasuprot golosemenicama, nisu morale da zavise od hidroloških uslova sredine u kojoj su rasle, već su kišu i bukvalno vodile sa sobom. Takoreći, cvetnice su stvarale svoj lični, samoodrživi hidrološki ciklus (usvajanje vode korenovim sistemom, transport kroz stablo, odavanje vodene pare u atmosferu transpiracijom, kondenzovanje vodene pare i konačno padavine).

Hidrološki ciklus

Međutim, to što su naučile kako da „ukrote“ kišu, nije bio garant da će zauvek imati vode koja im je potrebna. Najveći problem predstavljali su stalni severni (pasati) i južni (antipasati) vetrovi koji su kišne oblake sa severa i juga nosili ka ekvatoru, mestu gde se ova dva vetra susreću.

Tako su šume cvetnica, zajedno sa kišama, tokom hiljada godina bile na konstantnom putovanju tražeći idealno mesto koje će nastaniti. Ovo mesto pronašle su u ekvatorijalnom delu Južne Amerike, Afrike i Indonežanskih ostrva, formirajući prve tropske kišne šume koje i dan danas čine najraznovrsnije i najkompleksnije ekosisteme na Zemlji.

Tropska kišna šuma

Ukoliko ste se ikada zapitali da li su u zonu oko ekvatora prvo došle kiše ili šuma, sada znate da je pravi odgovor da su se sporazumno tu naselile, stvarajući dom za čitavu plejadu živih bića.

Dok učimo i zajedno se razvijamo treba uvek da imamo u vidu da nismo jedina živa bića na ovoj planeti koja su uspela da kontrolišu pojedini aspekt prirode radi sopstvene dobiti. Možda je došlo vreme da i od tropskih šuma uhvatimo poneku belešku kako bismo ponovo pronašli sklad između lične koristi i opšteg dobra cele planete.

http://ekoblog.info/sr/%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%B8%D1%88%D1%83/?fbclid=IwAR17WB14mg4LqI6Hx-ZzOiD7RP3ozXrAy16ygXe9JZpycj9uiIY_f02CFwk