Posts

Radne obuke i zapošljavanje lica sa invaliditetom u Kolašinu

NVO Natura realizuje projekat ”Radne obuke i zapošljavanje lica sa invaliditetom u Kolašinu ”, koji je podržan od strane Zavoda za zapošljavanje kroz grant šeme za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje lica sa invaliditetom.
Počeli smo 23-eg jula i do sada održali dvije motivacione radionice za zainteresovane osobe sa invaliditetom kao i poslodavce sa teritorije opštine Kolašin. Sem toga imali smo i više individualnih sastanaka sa pomenutim ciljnim grupama projekta a u cilju njihvog uključivanja u planirane aktivnosti. Da napomenemo da smo kroz ovaj projekat planirali uključivanje sedam osoba sa invaliditetom u različite aktivnosti projekta dok će njih pet imati priliku i da se radno obuči a zatim i zaposli kod poslodavaca iz Kolašina na period od 6 mjeseci.
Možemo se pohvaliti činjenicom da smo tokom realizacije prethodnog projekta koji je 2018 godine bio podržan od strane Zavoda za zapošljavanje kroz grant šeme za profesionalnu rehabilitaciju i zapošjavanje lica sa invaliditetom uspješno obučili i zaposlili 6 osoba sa invaliditetom iz Kolašina od kojih je čak njih pet nastavilo da radi kod poslodavaca i nakon što je projekat formalno završen.
Iskreno se nadamo da ćemo sličan rezultat ostvariti i ovim projektom a sve u cilju zapošljavanja lica sa invaliditetom i smanjenja njihovog siromaštva kao i povećanja nivoa socijalne inkluzije u lokalnoj zajednici.

/by

Svjetski dan monitoringa voda – 18. septembar 

Piše: Radenka Kolarov

Da li ste znali da je prošlo svega 16 godina od obeležavanja prvog svetskog dana monitoringa voda? 18. septembra 2003. godine je bio presudan datum u istoriji koji je označio početak nečeg zaista značajnog za globalnu sliku stanja voda. Ovaj datum zapravo ima svoj poseban pristup u obeležavanju te teme jer se od klasičnog programa vrlo lako došlo do takozvanog svetskog „izazova“ monitoringa voda (The World Water Monitoring Challenge (WWMC)). Pre svega, bitno je naglasiti da pokret predstavlja projekat za građane koji ih ohrabruje i podstiče da testiraju i štite vodne resurse u svakoj prilici tokom cele godine.

Za sve voljne entuzijaste obezbeđeni su kompleti  od strane „The World Water Monitoring Challenge“ organizacije za praćenje četiri indikatora kvaliteta voda: zamućenosti vode, pH vrednosti, temperature i količine kiseonika u vodi. Navedeni parametri su od ključnog značaja za procenu upotrebne vrednosti vode. Stepen zamućenosti često može biti pokazatelj uticaja erozije na oblast; pH vrednošću se definiše količina kiselina u vodi, a koja može biti prisutna u većoj meri usled primene raznih hemijskih sredstava u poljoprivredi ili čak kao posledica kiselih kiša. Na temperaturu voda mogu uticati lokalni rudnici ili pak intenzivna obrada zemljišta, uklanjanje visoke vegetacije koja potencijalno obezbeđuje senku tokovima reka, jezerima i drugim vodama. Udeo kiseonika u vodi je od presudnog značaja za sve nas, jer time definišemo udeo živog sveta u vodi. Na udeo kiseonika može značajno uticati temperatura (hladna voda može da podrži više kiseonika od tople vode) i prisustvo organizama kao što su bakterije i alge. Od 2009. godine period ispitivanja i izveštavanja produžen je od 22. marta do 31. decembra. Kao rezultat toga, program je porastao sa oko 30.000 učesnika na skoro 340.000 u poslednjih pet godina. Upravo zbog tog proširenog vremenskog okvira i promovisanja u toku cele godine, Svetski dan monitoringa voda je postao poznat kao svetski izazov za praćenje stanja voda.

Prema podacima iz 2016. godine 338.959 ljudi je pratilo kvalitet voda u 77 zemalja i šest kontinenata, što predstavlja povećanje učešća od 62% u odnosu na prethodne godine. Vodeća u svim zemljama po broju učesnika bila je Malezija sa 82.000, dok je po broju lokacija dominirala Amerika sa analizama monitoringa iz preko 1.754 lokalnih mesta. Sve u svemu, velik broj testnih setova WWMD distribuirano je u 2017. godini, a nadamo se da će se premašiti svi dosadašnji rekordi u 2018. godini. Bitno je naglasiti da je Svetski izazov za praćenje voda koordinisan od strane Federacija vode (The Water Environment Federation (WEF)) i Međunarodne akademija za vode (The International Water Association (IWA)).

Kroz ovaj svetski izazov, kako pojedinci – tako i grupe ljudi mogu da podele svoje podatke sa drugim naučnicima u svetu kroz karte, grafikone i mape preko zvaničnog sajta, a pored tih podataka mogu da naiđu i na zavidan broj svakakvih informacija na sličnu temu.

 

http://ekoblog.info/sr/18-9-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0/?fbclid=IwAR2NgoYcuGh9v8dhq-fHuMmyXRc0TRCKVfyuk9L-bX7q_RVBrEHoxxRCd3g

/by

5. septembar – Dan Amazona

Piše: Verica Petrašinović

Ovih dana kruže slike po internetu o požarima u Amazoniji i to je zaista tužna vest koja treba da se raširi u javnosti i treba da se priča o tome. Takođe kruže i empatične priče ljudi koji očigledno tek sada postaju svesni važnosti očuvanja prirode i njenog postojanja uopšte. Isto tako, na internetu možete pronaći podatke kako da pomognete obnovi prašume, gde da donirate novac i gde da se prijavite da volontirate.

Hajde da se za početak podsetimo o lepotama Amazona i svih razloga zašto volimo prirodu.

Dakle, Amazon je reka u Južnoj Americi i vodom najbogatija reka na svetu. Od ukupne količine vode koju sve reke unesu u okeane, 20% otpada na Amazon. Tok Amazona polazi sa planinskih padina i od jezera napajanih vodom iz planinskih glečera južnoperuanskih Anda.

Gornji tok reke Maranjon teče u pravcu severa, da bi zatim skrenuo ka istoku, spuštajući se u basen Amazona. Duž srednjeg i donjeg toka ulivaju se pritoke sa Gvajanskog pobrđa na severu i Centralne brazilske visoravni na jugu.

Snažni tok reke i plima Atlantskog okeana stvaraju fenomen poznat kao povratni plimski talas koji putuje uzvodno i pojavljuje se na Amazonu i susednim rekama nekoliko puta godišnje. Počinje grmljavinom koja se pojačava i javlja se na mestima gde dubina reke ne prelazi 7 metara.

Ono što je posebno bitno jeste da više od trećine svih biljnih i životinjskih vrsta živi u basenu amazonskih tropskih šuma. Kopnene i vodene životinje su se savršeno adaptirale na stalne poplave karakteristične za taj tip staništa, pa tako na primer mravojedi i oposumi prihvataju predmete repovima ili na primer ribe koje su razvile kutnjake kako bi se hranile voćem.

S obzirom na to da je vidljivost u muljevitim močvarama znatno smanjena, neke životinje su razvile čulo dodira kako bi se adaptirale. Tu žive najveće kornjače, vidre, glodari i zmije na svetu. Što se tiče biljnog sveta, veoma je raznovrsno i prelepih boja, kao što su orhideje, kakao, bromelije, kafa i mnoge druge.

Krčenje šuma, rudarstvo, požari i agrikultura izazivaju velike probleme i uzrokuju postepeni nestanak ovog prirodnog staništa. Smatra se da su farmeri namerno izazivali požare radi obrade zemljišta.

U odnosu na prošlu godinu, proces uništavanja šuma je dostigao čak 88%, a broj požara je povećan za 84% u odnosu na prošlu godinu. Oko 17% kišne šume je nestalo i ako taj procenat dostigne 25%, smatra se da više neće biti pomoći i da će postepeno celo područje prerasti u savanu.

Takođe, to može dovesti do ekonomskog kolapsa, s obzirom na to da kiša ovog područja snabeva mnoge gradove, hrana koja obezbeđuje ljudima preživljavanje i turizam kao bitan faktor. Ne smemo zaboraviti ni štetne uticaje dima poreklom od požara po zdravlje ljudi, a koji se već uveliko ispoljavaju.

Za kraj, moram da se zapitam, šta bi bilo da je svako od nas već od malena naučen da voli prirodu i živa bića, da počisti ispred svog ulaza u zgradu ili kuću, da se s vremena na vreme edukuje o zaštiti okoline… Možda je to neka nova tema, a do tada, hajde da delimo misli i rešenja, vreme ćutanja je iza nas.

http://ekoblog.info/sr/dan-amazona/?fbclid=IwAR38-N35_r3qCjGCiG8IiTr9ez8wMJQclUpweQ-ecFsiNRtSca1NGZDfWSk

/by

Fitoremedijacija – kako biljke liječe zemljište

 

Piše: Jovana Jankulović

Zemljište je jedan od osnovnih prirodnih uslova bez kojeg život nije moguć. Danas, sa porastom ljudske populacije i ubrzanog razvoja industrije dolazi do sve većeg zagađenja i smanjenja plodnih poljoprivrednih površina što bi u budućnosti moglo da dovede do velike nestašice hrane. Današnja ugroženost zemljišta je vrlo ozbiljna i kompleksna. Zagađeno zemljište negativno utiče na zdravlje živih bića, a da bi se opasnost i štete od zagađenja smanjile, neophodno je preduzeti odgovarajuće mere za sanaciju, a jedna od njih je i fitoremedijacija.

Fitoremedijacija je relativno nova tehnologija čija je primena započela početkom 80-ih godina HH veka i predstavlja skup metoda i tehnika za uklanjanje zagađujućih materija organskog i neorganskog porekla iz životne sredine. Brojna istraživanja su pokazala da su zelene biljke itekako sposobne da uklone, degradiraju, metabolišu ili imobilišu širok spektar zagađujućih materija. Fitoremedijacione tehnike se najčešće primenjuju na zemljištima zagađenim teškim metalima, radionuklidima, sirovom naftom i njenim derivatima, rastvaračima, eksplozivima, ugljovodonicima i otpadnim vodama.

Najčešći teški metali koji se javljaju kao zagađivači zemljišta i koji predstavljaju veliki rizik za biodiverzitet su: kadmijum (Sd), hrom (Cr), bakar (Cu), živa (Hg), olovo (Pb) i cink (Zn).

Ova tehnologija razvijena je u nekoliko oblika:

  • Fitoakumulacija/fitoekstrakcija je postupak u kojem se koriste više biljke koje usvajaju zagađujuće materije putem korenovog sistema i translociraju i/ili akumuliraju ih do nadzemnih delova.
  • Fitostabilizacija je proces u kome biljke proizvode hemijska jedinjenja kako bi se imobilisale zagađujuće materije koje se nalaze u prostoru između površine korena i samog zemljišta.
  • Fitodegradacija/fitotransformacija podrazumeva degradaciju zagađujućih materija putem metabolitičkih procesa biljaka pri čemu se to razlaganje može odvijati unutar samih biljaka, u okolini biljke ili izlučivanjem enzima biljaka u samo zemljište.
  • Fitovolatilizacija je proces usvajanja, transporta i oslobađanja zagađujućih materija putem mehanizama transpiracije kod viših biljaka uz otpuštanje zagađujućih materija u istom ili modifikovanom obliku.

Pri izboru biljne vrste koja će se primeniti u fitoremedijaciji treba voditi računa o tome da vrsta nije invazivna. Od ključnog je značaja poznavanje vrsta, njihove celokupne ekologije, fiziologije, anatomije i morfologije. Naučnici su saglasni da stabla sa velikim korenovim sistemom, poput vrbe i topole, brže i efikasnije tretiraju zagađenja u odnosu na zeljaste biljke.

Za razliku od konvencionalnih metoda saniranja tla, fitoremedijacija je znatno jeftinija tehnika koja ne degradira životnu sredinu i nema negativan uticaj na plodnost zemljišta.

Pored svih prednosti kojima tehnologija raspolaže javljaju se i nedostaci kao što su odabir vrste i dugo vreme trajanja procesa. Tokom procesa toksini mogu ući u lanac ishrane, a ponekad se javlja problem neprilagođenosti biljne vrste na klimatske uslove područja…

Fitoremedijacija je još uvek u fazi istraživanja, ali sva dosadašnja saznanja i rezultati govore da će jednog dana njene tehnike dominirati u uklanjanju različitih vrsta zagađivača iz životne sredine.

 

Literatura:

Dr Jasminka Đorđević Miloradović, Fitoremedijacija, Visoka tehnička škola, Požarevac, 2013.

http://ekoblog.info/sr/remedijacija/?fbclid=IwAR3jAVq28xFs0fXx_T0Sk-YmpIyR_B5IrjjTQBC4o6GzF_TWZkLvcfOhdEs

/by

Šta znate o ekosistemima?

Piše: Ana Branković

 

Jedna od ključnih reči u rečniku ekologije svakako jeste ekosistem. Ekosistem predstavlja zajednicu životinja, biljaka, mikroorganizama, neživih objekata i njihovog zajedničkog okruženja. Ekosistemi se sastoje od staništa (mesta gde organizmi žive) i od zajednica (svih živih organizama unutar staništa).

Jedna zajednica može da sadrži znatan broj različitih vrsta organizama. Ono što definiše jednu vrstu jesu organizmi koji imaju sposobnost parenja i stvaranja plodnih potomaka. Uzmimo, na primer, konja i magarca. Ove dve vrste mogu se pariti i stvoriti potomke. Međutim, njihov potomak (mazga) nema sposobnost reprodukcije i neplodan je, što direktno ukazuje na to da konji i magarci ne pripadaju istoj vrsti životinja.

Ono što krasi i definiše svaki ekosistem jeste njegov biodiverzitet (raznolikost). Stepen biodiverziteta u jednom ekosistemu zavisi od mnogih faktora, kao što je, na primer, konkurencija među organizmima za nadmoć i bolji pristup izvorima hrane i pića, kao i broj grabljivica u lancu ishrane, a takođe i bolesti kojima mogu da podlegnu razne vrste. Jedno je neosporno – sva živa bića u sklopu ekosistema zavise jedno od drugog. Promena broja jedinki jedne vrste utiče na broj jedinki druge.

Ekosistemi mogu biti raznih veličina – veoma mali, kao na primer, prirodni baseni morskih struja u blizini kamenitih okeanskih stena, a i veoma veliki, kao što je Amazonska prašuma u Južnoj Americi. Ekosistemi se dele na morske, slatkovodne i kopnene. Kopnenih ekosistema ima u velikom broju i nazivaju se biomi. Takođe, zanimljivo je napomenuti i da su ekosistemi sa većim biodiverzitetom znatno stabilniji kao celina i imaju veću moć otpora i izdržljivosti u trenucima prirodnih katastrofa ili agresivnog ljudskog nemara.

Ipak, postoje i pojedinci, kulture i državne vlasti koje se bore za očuvanje prirodnih ekosistema. Uzmimo za primer vladu države Ekvador, koja u svom ustavu ima zakon o pravima ekosistema. U takozvanom Zakonu o prirodi kaže se da priroda, tamo gde se stvara i odvija život, ima puno pravo da postoji, da opstane i da obnovi svoje vitalne cikluse, strukture, funkcije, kao i procese evolucije. Svaki čovek, svaka zajednica ili svaka nacija, ima obavezu da o prirodi brine pred očima zakona, kao i da trpi sankcije ukoliko na bilo koji način nesavesno deluje protiv načela ovog zakona. Država Ekvador ne obiluje samo prašumskim ekosistemima, tu su i brojni rečni ekosistemi, kao i prelepi ekosistemi na ostrvima Galapagos.

Okeanski ekosistemi su najrasprostranjeniji na planeti, imajući u vidu da pokrivaju oko čak 75% Zemljine površine. Slatkovodni ekosistemi su, pak, najređe zastupljeni i pokrivaju svega 1,8% površine. Ostatak čine kopneni ekosistemi, koji apsolutno zavise od klimatskih uslova. Neki od najupečatljivijih su tropske prašume, savane, pustinje, četinarske šume, listopadne šume i tundre.

Naša zemlja može da se pohvali velikim spektrom ekosistema. Vodeni ekosistemi koji su kod nas najčešći jesu potoci i reke. Prirodnih jezera ima, ali znatno manje nego veštačkih. Bare i močvare su nekada bile brojne, ali su s vremenom, zbog izgradnje naselja i nužnim širenjem poljoprivrednog zemljišta, isušene. Najveću površinu kopna Srbije zauzimaju šumski ekosistemi – pre svega, listopadne šume. Na višim nadmorskim visinama zastupljene su i četinarske šume.

Čudesna pojava za ekosisteme jeste konstantno kruženje materije. Isti atomi i njihove hranljive supstance koriste se iznova i iznova, sastavljeni u različita hemijska jedinjenja kao deo strukture raznih organizama. Na primer, hajde da razmotrimo kako se hemijske hranljive supstance kreću kroz kopneni ekosistem. Biljka uzima ugljen-dioksid iz atmosfere i druge hranljive elemente, kao što su azot i fosfor, iz tla kako bi sagradila molekule neophodne za formiranje ćelija. Kada životinja pojede biljku, koristi biljne molekule za energiju i za gradivni materijal sopstvenih ćelija, formirajući često drugačije molekularne strukture.

Usled ćelijskog disanja, molekuli se razgrađuju u goriva i ugljen-dioksid se opet ispušta u atmosferu. Sličan proces dešava se i kada biljke ili životinje uginu – njihove hemijske komponente služe stvaranju energije i gradivnog materijala bakterijama i gljivama. Zahvaljujući kruženju materije, atomi koji sačinjavaju naša tela ovde i sada imaju dugovečnu i jedinstvenu istoriju. Upravo ti isti atomi mogli su biti delovi biljaka, životinja, drugih ljudi, pa čak i dinosaurusa!

S druge strane, protok energije kroz ekosistem je jednosmeran. Energija, nasuprot materiji, ne može da kruži. Umesto toga, protok energije ima putanju od svetlosti do toplote. Valja se podsetiti da energiju najčešće dobijamo od sunčeve svetlosti koja se zadržava usled procesa fotosinteze biljaka i algi. Energija se zatim prenosi kroz ekosistem menjajući svoj vid, u zavisnosti od metabolizma raznih organizama, usled ishrane, kao i usled izumiranja i truljenja.

Svaki put kada energija promeni svoj vid, jedan deo nje pretvara se u toplotu. Toplota se takođe smatra energijom – pa zato kažemo da se energija nije izgubila – ali ne može se više koristiti kao izvor energije živim organizmima. Na kraju ovog procesa, energija koja je ušla u ekosistem kao sunčeva svetlost, rasula se kao toplota i emitovala se nazad u atmosferu. Ovakav jednosmerni protok energije kroz ekosisteme zapravo znači da je svakom ekosistemu pojedinačno potreban stalni izvor energije, a to je najčešće sunčeva svetlost, kako bi funkcionisao.

Sada kada nas na planeti ima oko sedam milijardi, naš uticaj je ogroman. Krčimo šume, isušujemo jezera i močvare, menjamo tokove reka, a travne ekosisteme pretvaramo u poljoprivredno zemljište. Tako polako od prirodnih ekosistema nastaju androgeni ekosistemi – oni koje je stvorio i organizovao čovek isključivo zarad sopstvenih interesa. Ovi postupci imaju ogroman uticaj na divlje vrste, jer one imaju alarmantno manje prirodnih staništa. Tako ih polako potiskujemo u neke nove, manje pristupačne predele. Neke vrste se prilagode, ali mnoge nažalost iščeznu zauvek.

Ekološka svest ljudi poslednjih godina znatno je probuđena, mada ima i dalje mnogih koji ne žele da uvide da će divlji svet nestati ukoliko ne promenimo svoje navike i svoje potrebe ne uskladimo sa svim biljnim i životinjskim stanovnicima naše planete.

http://ekoblog.info/sr/sta-znate-o-ekosistemima

/by

Ukrotiti kišu

Piše: Sreten Filipović

Čovek je fascinantno biće. Još od vremena kada se prvi put uspravio na dve noge počeo je da menja i prilagođava prirodu svojim potrebama. Tokom nebrojenih milenijuma svog postojanja uspeo je da domestifikuje i pripitomi ogroman broj biljaka i životinja, da koristi energetske potencijale reka, pa čak i da pronađe način da upotrebi ostatke davno izumrlih organizama kao gorivo za svoje motore. Jedna stvar, ipak, nikada mu nije pošla za rukom (naravno, ukoliko ne verujete u internet teorije zavere). Čovek još uvek nije ukrotio kišu.

Postoje, međutim, organizmi ili tačnije grupa organizama koji se ovim poslom bave već milionima godina. Govorim, naravno, o šumama.

Ovu priču mogli bismo da započnemo putovanjem nekih 350 miliona godina u prošlost. Biljni pokrivač planete u to vreme sastojao se skoro isključivo od golosemenica (Gymnospermae), predaka današnjeg drveća poput borova i smrča. Njihova strategija za preživljavanje, u najmanju ruku, mogla se nazvati jednostavnom… štednja.

Iz podloge uzimali su vrlo ograničenu količinu vode koja im je obezbeđivala srazmerno nizak intenzitet vršenja fotosinteze. Ova strategija pomogla im je da prežive duže u hladnijim predelima gde nije bilo izobilja lako dostupne vode, ali su zauzvrat imale spor rast i manje prilika za razmnožavanje.

Potom su se, pre otprilike 130 miliona godina, pojavile prve skrivenosemenice  (Angiospermae), biljke koje su, za razliku od golosemenica, bile spremne da načine jedan rizičan potez. Kako bi obezbedile uspešno vršenje intenzivne fotosinteze, ove biljke su iz zemlje uzimale velike količine vode. Tako su obezbedile brži rast, više potomstva, ali i još jednu stvar na koju golosemenice nisu mogle da računaju…

Velike količine vode koju su usvajale značile su i velike količine vodene pare koju će odavati putem evapotranspiracije, što je opet činilo da sama atmosfera u kojoj skrivenosemenice rastu ima veći procenat vlažnosti, a vlažnija atmosfera značila je više kondenzovanih kapljica vode, više oblaka i na kraju više padavina.

Rizik skrivenosemenica se isplatio. Ovakve šume, nasuprot golosemenicama, nisu morale da zavise od hidroloških uslova sredine u kojoj su rasle, već su kišu i bukvalno vodile sa sobom. Takoreći, cvetnice su stvarale svoj lični, samoodrživi hidrološki ciklus (usvajanje vode korenovim sistemom, transport kroz stablo, odavanje vodene pare u atmosferu transpiracijom, kondenzovanje vodene pare i konačno padavine).

Hidrološki ciklus

Međutim, to što su naučile kako da „ukrote“ kišu, nije bio garant da će zauvek imati vode koja im je potrebna. Najveći problem predstavljali su stalni severni (pasati) i južni (antipasati) vetrovi koji su kišne oblake sa severa i juga nosili ka ekvatoru, mestu gde se ova dva vetra susreću.

Tako su šume cvetnica, zajedno sa kišama, tokom hiljada godina bile na konstantnom putovanju tražeći idealno mesto koje će nastaniti. Ovo mesto pronašle su u ekvatorijalnom delu Južne Amerike, Afrike i Indonežanskih ostrva, formirajući prve tropske kišne šume koje i dan danas čine najraznovrsnije i najkompleksnije ekosisteme na Zemlji.

Tropska kišna šuma

Ukoliko ste se ikada zapitali da li su u zonu oko ekvatora prvo došle kiše ili šuma, sada znate da je pravi odgovor da su se sporazumno tu naselile, stvarajući dom za čitavu plejadu živih bića.

Dok učimo i zajedno se razvijamo treba uvek da imamo u vidu da nismo jedina živa bića na ovoj planeti koja su uspela da kontrolišu pojedini aspekt prirode radi sopstvene dobiti. Možda je došlo vreme da i od tropskih šuma uhvatimo poneku belešku kako bismo ponovo pronašli sklad između lične koristi i opšteg dobra cele planete.

http://ekoblog.info/sr/%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%B8%D1%88%D1%83/?fbclid=IwAR17WB14mg4LqI6Hx-ZzOiD7RP3ozXrAy16ygXe9JZpycj9uiIY_f02CFwk

/by

Grad kao ekosistem

Piše: Milica Ilić

Oduvek sam smatrala da je grad čista suprotnost prirode, kao jin i jang, da tamo gde je grad nema prirode i obrnuto. Međutim, mnogi naučnici izjavljuju suprotno i ulažu velike napore da to i potvrde: ima prirode u gradu i grad je deo prirode!

U prirodi svaki prostor ispunjen materijom i energijom u kome borave živa bića čini jedan ekosistem. Njega karakterišu odnosi ishrane odnosno, svaki ekosistem mora da ima proizvođače – biljke i druge autotrofne organizme koji će stvarati hranljive materije. Tu već nastaje prvi problem. U gradu postoje biljke, ali se one uglavnom ne koriste kao izvor hrane, niti ih ima dovoljno da bismo se svi prehranili. Tačnije, mi koristimo druge ekosisteme, bliske ili udaljene, za ovu potrebu. Dakle, da li je grad ekosistem ako je „heterotrofan“ ( nema sposobnost da sam proizvede hranu)? Ovo pitanje je upravo glavni uzrok dileme. Osim proizvođača, u ekosistemu moraju postajati potrošači (biljojedi i mesojedi) i razlagači (bakterije i gljive) kojih imamo sasvim dovoljno.

Druga karakteristika ekosistema je kruženje materije i proticanje energije. Sva materija u prirodi kruži između živih bića i neorganske materije tj. zemlje, vode i vazduha. Biljke koriste neorgansku materiju (u kojoj se nalaze ugljenik, sumpor, azot, kiseonik, vodonik, fosfor i mnogi drugi slabije zastupljeni elementi – mikroelementi) kako bi stvorile organsku materiju. Nastala organska jedinjenja se prenose duž lanca ishrane i kada biljke i životinje uginu bivaju razložena od strane razlagača do neorganske materije i opet se vraćaju u zemljište, vodu i vazduh. I tako u krug. Na svim ovim nivoima dolazi do proticanja energije. Biljke usvoje sunčevu energiju, pretvore je u hemijsku vezu, a posle se razgradnjom te veze oslobodi toplota.

Za opstanak ekosistema neophodna je samoregulacija i zasniva se upravo na odnosima ishrane. Biljaka uvek ima najviše, ali je njihova brojnost regulisana biljojedima, a njihova opet mesojedima. Mesojeda ima najmanje i ako se prenamnože dolazi do kompeticije za hranu i brojnost opada. Opet problem: u gradu ima najmanje biljaka i definitivno najviše mesojeda, ali je prevaziđen iskorišćavanjem drugih ekosistema. U studiji 29 velikih gradova Baltičke regije procenjeno je da gradovi za svoje održanje zahtevaju površinu 500 do 1000 puta veću od sopstvene!

Iz svega navedenog proizilazi da je grad jedan nezreo ekosistem zbog osobina kao što je prebrz rast, nepotpuno iskorišćavanje dostupnih resursa i previše otpada. Šta je potrebno da bi grad bio samoodrživ?

Biljke. Tačnije, drveće.

Iako mi to ne znamo, naučnici proučavaju gradove već prilično dugo. Neki od modela su Baltimor, Lester u Britaniji, Stokholm, Dolina sunca.

U slučaju Lestera vršeno je određivanje količine ugljenika koja je ugrađena u telo svih biljaka prisutnih na teritoriji grada. Posmatrano je sedam subsistema karakterističnih za svaki grad kao urbani ekosistem:

neasfaltirane površine oko puteva
parkovi
urbane šume (manje uređene od parkova i sa većom gustinom drveća npr. Zvazdarska šuma u Beogradu)
poljoprivredne i druge kultivisane površine
močvare
jezera (veštačka ili prirodna)
reke i potoci

Površine veličine do 25  m2  su grupisane u četiri kategorije prema preovlađujućem tipu vegetacije – travnate površine, žbunovite površine, površine u kojima dominira visoko žbunje i one u kojima dominira drveće (preko 5 m visine). Posebnim tehnikama, koje ja sad neću opisivati, određena je količina ugljenika u svim uzorcima. Dobijena vrednost iznosila je preko 230 000 tona na površini grada od 73 km2. 97% ugljenika se nalazilo u drveću, a u gradu je postojalo samo 919 stabala. Od ovog broja 40% činila su stabla samo četiri vrste! Pritom je samo 20 stabala viših od 20 m i oni su sadržali najviše ugljenika.

Zašto je ovo važno? Zato što biljke koriste ugljenik iz štetnih gasova staklene bašte u svoje telo i tako smanjuju zagađenje vazduha koje i jeste najveće u gradovima. Zato što gusta vegetacija filtrira vazduh od prašine, čađi, dima. Istraživanje iz 1993. ukazuje da 1 hektar mešovite šume ukloni 15 tona čestica iz vazduha tokom godine. Drveće stvara hlad i koristi toplotu za transpiraciju što smanjuje okolnu temperaturu, a pritom štiti od vetra. Na ovaj način vegetacija stvara toplotnu izolaciju i leti i zimi – eto uštede za grejanje i klima uređaje. Smanjuje buku i sprečava eroziju zemljišta. Koristi vodu iz zemljišta i oslobađa je u vidu vodene pare tako da filtrira i vodu, dok na betonskoj površini voda otiče do slivnika, meša se sa komunalnim vodama u kanalizaciji i biva nepotrebno zagađena. Zar sve ovo nije dovoljno? A neosporan je i uticaj zelenila na psihičko stanje ljudi. Pacijenti u sobama okrenutim ka parku se oporavljaju brže i imaju manju potrebu za lekovima protiv bolova.

Dakle, u gradu mora postojati što više drveća. Kako ovo postići, a da se grad što manje širi? Saditi na već postojeće travnate površine kao što su rekreativne površine, privatne bašte u kojima sve češće stavljamo veštačku travu ili betoniramo prilaze do garaže. Zašto svako od nas ne bi posadio jedno drvo u svom dvorištu ukoliko ga ima? Zašto ne postaviti što više cveća ili malih formi žbunova na terasu ukoliko živite u stanu? Zašto ne postaviti zelene krovove svuda ili obaviti celu kuću zelenilom?

Naravno, potrebne su još brojne druge promene: postavljanje solarih panela na što je više mogućih javnih površina (ili čak na samim uličnim svetiljkama), kontrola transporta, kontrola otpada i dr.

Živimo u gradu zato što nam je u gradu sve dostupno i mnogi se ne bi odrekli ovakvog načina života. Zato hajde da grad učinimo održivim ekosistemom, jer on to trenutno nije.

Mislite li da je Beograd dovoljno zelen?

http://ekoblog.info/sr/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC/?fbclid=IwAR1gdseyw-nqpPzQGwvwdeKTuGo3pObUpRWBEIxD8STNZOhicsQza44cQsk

/by

3. jul – Međunarodni dan bez plastičnih kesa

Piše: Sara Damnjanović

Plastika kao neizostavan materijal koji se koristi u svakodnevnom životu ima više funkcija. Može pomoći u rešavanju brojnih izazova sa kojima se naše društvo suočava, bilo da se koristi kao pakovanje koje osigurava bezbednost hrane, služi za transport namirnica od prodavnice do kuće ili kao bio-kompatibilna plastika za farmaceutske proizvode. Takođe je jedan od najčešće korišćenih materijala, koji kao takav predstavlja veliko opterećenje na životnu sredinu. Pored toga što se proizvode i koriste u veoma velikim količinama i odlažu na nepropisne načine, tim proizvodima je potreban dugi niz godina da se samostalno razgradi u prirodi.

Plastika ima veoma široku upotrebu i predstavlja globalan problem.

Procenjuje se:

da svet koristi oko pet milijardi plastičnih kesa godišnje.
da se oko 13 miliona plastičnog otpada akumulira u morima i okeanima svake godine.
da je u poslednjoj deceniji proizvedeno i korišćeno više plastike nego u celini prošlog veka.
da koristimo 50% plastike kao plastiku za jednokratnu upotrebu.
da plastični otpad čini više od 10% ukupnog otpada koji svakodnevno proizvodimo.

Bezbedna ili ne?

Što se tiče bezbednosti plastike po ljudsko zdravlje plastični materijali sa oznakama 1, 2, 4 i 5 ne predstavljaju opasnost po živi svet jer sadrže jedinjenja velikih molekulskih masa koji nemaju mogućnost da prodru u hranu, a samim tim i u živi organizam.

Plastika koja je rizična za upotrebu jeste:

  • Plastika sa oznakom broj 3 ili polivinil hlorid, kod životinja izaziva oštećenje reproduktivnog sistema, oštećenja jetre, bubrega, srca.
    • Plastika sa znakom broj 6 ili polistiren, zagrevanjem u mikrotalasnim pećnicama može uzrokovati kancer kod ljudi i disfunkciju reproduktivnog sistema.
    • Ostala plastika koja je označena brojem 7 u sebi sadrži BISFENOL A (eng. Bisphenol A, BPA) koji predstavlja sintetički estrogen (hormon kod žena).

Zbog navedenog negativnog uticaja na čitav živi svet, teži se redukciji korišćenja plastike, a samim tim i plastičnih kesa. Kako bi se ljudskoj populaciji dokazala važnost smanjenja upotrebe plastičnih kesa, posvećen je jedan dan u godišnjem kalendaru upravo ovoj akciji, a to je – Međunarodni dan bez plastičnih kesa. Obeležava se danas, 03. jula. Zato, danas je pravi dan da pređemo sa plastičnih kesa na cegere ili neki drugi vid “transporta” proizvoda od prodavnice do kuće.

Kako možete doprineti smanjenju plastičnih kesa?

U prodavnice i supermarkete nosite svoj ceger, koji svakako traje duže, a neki zaista mogu mnogo lepše izgledati na vašem ramenu od plastične kese u ruci. Ima jako zanimljivih modela, pa čak postoje i radnje gde možete naručiti ceger sa printom po želji. Pritom ćete i uštedeti novac jer se u većini trgovinskih radnji plastične kese naplaćuju. Mada i u kupovini cegera treba biti odmeren, prekomerna kupovina svakako nije rešenje.
Postoje ekološke akcije koje uključuju čišćenje reka, šuma, parkova…

Pričajte sa ljudima o upotrebi plastičnih kesa i njihovom uticaju na životnu sredinu, samim tim se podiže svest populacije i skreće pažnja na problem koji zaista postoji.

Reciklirajte plastične predmete koje imate u svojim domovima, upotrebite ih više puta u istu ili različitu svrhu.

Recite „NE!“ plastičnim kesama.

Plastici je potrebno i po nekoliko stotina godina da se samostalno razgradi u prirodi, ako dođe da razgradnje ostaju mali delići poznatiji kao „mikroplastika“ koja predstavlja još veći problem po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Mikroplastika se zadržava u živim organizmima i tako pravi razne probleme. Ukoliko je potekla od plastike koja u sebi sadrži neku hemijsku supstancu, poput već pomenutog bisfenola, može izazvati poremećaj u endokrinom sistemu i to je samo jedan od primera.

Svakodnevno se bacaju velike količine plastičnih kesa koje na kraju završe u rekama, morima i okeanima. Dakle, ta široko rasprostranjena plastika uopšte nije bezazlena. Ako je ne vidimo kao predmet ili vreću u svakom slučaju je možemo naći u morskim organizmima koje konzumiramo. Razmišljajte o tome zarad sadašnjih i budućih generacija, napravimo dobar izbor i smanjimo upotrebu plastičnih kesa.

Међународни дан без пластичних кеса – 03. јул!

/by

Trening na temu klimatskih promjena

 

NVO Natura je u sklopu projekta ”Ekološki grad u ekološkoj državi” u Kolašinu 14.06. organizovala trening za predstavnike NVO i građana iz Kolašina i Rožaja na temu klimatskih promjena.

 

Namjera ovog treninga je bila da predstavnicima lokalnih nevladinih organizacija, ali i građana zainteresovanih za oblast zaštite životne sredine, da osnovne informacije o fenomenu klimatskih promjena, ekološkom aktivizmu i načinima na koje nevladine organizacije i građani mogu djelovati da ublaže negativne efekte ovih promjena koje se prije svega odražavaju na poljoprivredu, drvnu industriju i turizam kao glavnih nosilaca razvoja  opština Kolašin i Rožaje.

Takođe, prisutnima je predstavljen i predlog Odluke o selektivnom odlaganju otpada koji je pripremio Sekretarijat za zaštitu životne sredine Opštine Kolašin uz učešće predstavnika NVO Natura.

Predavači na treningu su bili ekološki aktivista Aleksandar Perović i Mile Glavičanin, Sekretar sekretarijata za životnu sredinu Opštine Kolašin.

Inače, projekat ”Ekološki grad u ekološkoj državi” je podržan od strane NVO Green Home u okviru malih grantova kroz konkurs za podršku projektima organizacija civilnog društva u Crnoj Gori u okviru projekta “Zajedno za bolju klimu u Crnoj Gori” koji implementira Green Home u saradnji sa partnerskim organizacijama Climate Action Network iz Brisela (CAN Europe) i Savjet za zelenu gradnju Crne Gore. Projekat je podržala Delegacija Evropske unije u Crnoj Gori kroz IPA Programa za razvoj civilnog društva 2016.

Glavni cilj projekta je: Doprinos povećanju nivoa učešća građana u procesu donošenja u oblasti zaštite životne sredine.

/by

Biljke nestaju duplo brže od životinja

 

 

 

Skoro 600 vrsta biljaka nestalo je u divljini u proteklih 250 godina, pokazuju nova istraživanja.

Ovaj broj nije zasnovan samo na procenama, već te biljke zaista ne postoje. Broj ptica, sisara i vodozemaca dvostruko je veći, jer biljke nestaju.

Naučnici kažu da biljke izumiru 500 puta brže od očekivanog.

Prema majskom izveštaju UN procenjuje se da je milion životinjskih i biljnih vrsta pred izumiranjem.

Istraživači kažu da su njihove analize lekcije svetu, koji treba iz njih da nauči kako da zaustavi izumiranje.

Većina ljudi može da imenuje sisara ili pticu koja je izumrla u poslednjih nekoliko vekova, ali malo ko može da kaže kojih biljaka više nema, rekla je doktorka Elis Hamfrejs sa Stokholm univerziteta.

„Iz ove studije prvi put imamo pregled o tome koje su biljke već izumrle, odnosno koliko se to brzo događa“, dodala je ona.

Među biljkama kojih više nema na našoj planeti spada i čileansko sandalovo drvo, koje je masovno korišćeno za proizvodnju esencijalnih ulja.

Najveći gubitak je na ostrvima i u tropima, u kojima ove biljke najčešće rastu.

Šta je istraživanje pokazalo?

Naučnici iz Kraljevske botaničke bašte Kju i sa univerziteta u Stokholmu zaključili su da je 571 vrsta biljaka nestala i da je to dva puta više nego izumrlih ptica, sisara i amfibija (ukupno 217 vrsta).

Naučnici veruju da ovo nije stvarna slika i da je mnogo više biljaka nestalo.

Jedna od pozitivnih stvari je to da su neke biljke, za koje se mislilo da su izumrle, ponovo pronađene, poput čielanskog šafrana.

Zašto je izumiranje biljaka važno?

Sav život na Zemlji zavisi od biljaka, jer one obezbeđuju kiseonik koji udišemo i hranu koju jedemo.

Izumiranje biljaka može dovesti do izumiranja drugih organizama koji zavise od njih. Primer su neke vrste insekata koji biljke koriste za ishranu ili za polaganje jaja.

Izumiranje biljaka je loša vest za sve vrste, rekla je doktorka Ejmera Nik Laghada, istraživačica u Kraljevskoj botaničkoj bašti.

„Opstanak miliona drugih vrsta zavisi od biljaka, uključujući i ljude. I sada pošto znamo bez kojih biljaka ostajemo, moramo da ih ponovo zasadimo i čuvamo, kako bi sačuvali i druge organizme“, objašnjava ona.

Koje lekcije smo naučili?

Istraživači kažu da se vrlo brzo moraju preduzeti određene mere za zaustavljanje izumiranja biljaka:

Beleženje vrsta biljaka širom sveta

Obnavljanje herbarijuma, koji čuvaju biljne uzorke

Podrška botaničarima koji se bave istraživanjima

Učiti decu da prepoznaju biljke koje rastu u njihovom okruženju

Doktor Rob Salguero Gomez sa Oksforda, koji nije radio na ovoj studiji, rekao je da prvo moramo da shvatimo kako, gde i zašto je gubitak biljaka važan i to ne samo za ekologe, već za celo ljudsko društvo.

„Mi direktno zavisimo od biljaka koje koristimo u ishrani, za zaštitu od sunca i građevinske materijale, a indirektno za stvaranje kiseonika i poboljšavanje mentalnog zdravlja, jer je opštepoznato da boravak u prirodi opušta ljude“, kaže on.

https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/biljke-nestaju-duplo-brze-od-zivotinja/

BBC Srbija

/by